Još nije poznato zašto muzika ima toliko snažan uticaj na naše emocije. Nedavnim istraživanjima došlo se tek do ponekog zaključka...
Zašto volimo muziku?
Kao i većina dobrih pitanja, i ovo je prilično kompleksno, te se na njega ne može dati konačan odgovor. Muziku možemo voleti jer čini da se osećamo dobro.
A zašto se osećamo dobro dok slušamo muziku?
Na ovo pitanje odgovorili su 2001. godine En Blad i Robert Zatore sa Makgil univerziteta u Montrealu. Pomoću magnetne rezonance utvrdili su da slušanje prijatne muzike utiče na limbički sistem u mozgu. Podstaknut muzikom, mozak oslobađa neurotransmiter dopamin i stvara osećanja uzbuđenja i zadovoljstva, kakva pružaju seks, droga i ukusna hrana. Dakle, muzika je droga, što bi rekao DJ Li Haslam!
Razumljivo je da seks i ukusna jela prouzrokuju eksploziju dopamina. Čineći da se osećamo zadovoljno i da želimo još, i seks i hrana omogućavaju naš opstanak na zemlji. Pojedine droge postižu sličan efekat tako što veštački podižu nivo dopamina u mozgu. Ali iz kog razloga niz tonova, koji ničim ne doprinose opstanku, pružaju zadovoljstvo? Niko, još uvek, ne ume da nam odgovori...
Postoji, međutim, dosta objašnjenja zašto muzika izaziva jake emocije. Među naučnicima koji se bave proučavanjem dejstva muzike na mozak izuzetno je popularna teorija filozofa i kompozitora Leonarda Majera. Još 1965. Majer je rekao da se emocija u muzici vezuje za naša očekivanja i ispunjenje ili neispunjenje istih. Oslanjajući se na ranije teorije emocija, Majer tvrdi da se one javljaju kada neku želju ne možemo da zadovoljimo. Ljuti smo i nervozni sve dok ne ne pronađemo zadovoljenje, bilo da je u pitanju ljubav ili samo cigareta.
Muzika ima sličan efekat. Ona sadrži pravilne nizove tonova koji se ponavljaju, te nas navodi da pogađamo koji će biti sledeći, iako toga nismo ni svesni. Ukoliko tačno pogodimo, mozak nas nagradi oslobađanjem dopamina. Upravo te oscilacije između očekivanja i njihovih ispunjenja okrepljuju mozak i stvaraju osećanje zadovoljstva.
Šta nas, uostalom, briga za to? Ne zavisi nam život od toga da li su naša muzička očekivanja ispunjena ili ne. Nekada, međutim, jeste zavisio. Muzikolog sa Državnog univerziteta u Ohaju, Dejvid Hjuron, objašnjava da je pogađanje, odnosno donošenje zaključaka o pojavama koje nas okružuju na osnovu delimičnih saznanja nekada bilo ključno za opstanak. Preplitanje emocija i ovih pretpostavki sasvim je logično. Prastanovnici Afrike, na primer, nisu imali kad da razmatraju da li je krik koji su čuli, krik dobroćudnog majmuna ili, pak, krvoločne zveri. Zaobilazeći svako logičko rezonovanje, zvuk putuje direktno do limbičkog sistema, zaduženog za emocije, on proizvodi nalet adrenalina i naređuje hitnu akciju – beži koliko te noge nose!
Jasno nam je, dakle, da je muzika direktno utiče na emocije. Koliko puta nas je srceparajuća melodija u filmu ganula do suza i protiv naše volje? Ni emocije ni iskonski strah ne možemo tek tako da isključimo, bez obzira na to što nas tonovi sami po sebi ne ugrožavaju ni u kom pogledu. „Muzičari izvanredno koriste naš prirodni poriv da ishitreno reagujemo“, kaže Hjuron, „oni mogu da stvore melodije koje upravo tananim zvučnim nadražajima izazivaju neverovatno jake emocije“.
Tonska proba
Teorija da muzika budi emocije tako što manipuliše našim očekivanjima deluje prihvatljivo, ali ju je gotovo nemoguće proveriti. Muzika nekad ispuni, a nekad i izneveri naša očekivanja, pa je teško vršiti bilo kakva merenja i poređenja. Očekujemo, na primer, da se visoki tonovi neće nikad snižavati, što ni u jednoj melodiji nije moguće. Očekujemo ujednačen ritam, pa nas iznenade promene takta u rok muzici. Zvuk koji je nama harmoničan bi našim precima možda zvučao potpuno disharmonično. Naše su očekivanja, dakle, veoma složena. Ona su vezana za trajanje predstojećeg tona, njegovu sličnost sa drugim tonovima, kao i sličnost sa svim zvucima i melodijama kojima smo ranije bili izloženi.
Jedan od aspekata Majerove teorije je da emocije koje muzika proizvodi zavise od kulturološke pripadnosti slušaoca. Da bismo mogli imati bilo kakvo muzičko očekivanje, potrebno je da poznajemo muziku karakterističnu za kulturu kojoj pripadamo. Narodi zapadne Evrope, na primer, plešu uz jednostavne melodije poput valcera, dok narodi istočne Evrope plešu uz mnogo brže melodije, koje bi na zapadu zvučale prilično komplikovano.
Svi imamo podsvesno znanje o tome koji su nam tonovi „bliski“, te njih i očekujemo, bilo pojedinačno, bilo u sklopu sa drugim tonovima. Međutim, različiti narodi koriste različite muzičke skale i intonacije, pa se tako razlikuju i muzička očekivanja. Indijske i indonežanske melodije, na primer, ne zvuče autentično ako se izvode na klaviru. Živahna indonežanska melodija narodima zapadne Evrope zvučala bi tužno samo zato što je u molskoj lestvici koju Evropljani vezuju za tužne melodije.
Iz ovoga, dakle, vidimo da se muzika ne proizvodi samo „dobre vibracije“. Ona može da izazove i negativnija osećanja poput nervoze, dosade, pa čak i ljutnje. Kompozitori i muzički izvođači moraju dobro da paze koliko će zagolicati maštu slušalaca. Ukoliko melodija ne podstakne naš um da obrađuje i pogađa tonove, zvučaće dosadno i predvidivo, kao dečija pesmica odraslom čoveku. Ponudi li nam, pak, previše „materijala“, melodija će zbuniti naš um i on neće moći ništa da očekuje. Zbog toga mnogi ljudi ne mogu da shvate modernu, atonalnu muziku.
Naučnici su došli do raznih saznanja o tome kako muzika utiče na mozak. Majerove teorije zastupa i Roberte Zatore i njegove kolege. Na osnovu scintigrafije mozga potvrdili su da zadovoljstvo do koga dovodi slušanje neke melodije prvi put zavisi od korespodencije emotivnih i logičkih operacija u njemu.
To, međutim, nije kraj priče. Naša emotivna reakcija na muziku može biti uslovljena i drugim faktorima - da li smo bili sami kada smo je čuli, ili u društvu, da li je vezujemo za neko prethodno, lepo ili ružno, iskustvo (tzv. „E ova je moja“! efekat).
Na posletku, mi nedovoljno poznajemo sebe. Možemo da slušamo tužnu melodiju, a da se ne rastužimo. Čak i ako se rastužimo, pa i zaplačemo, ne znači da ne uživamo. Bahova dela, na primer, mogu proizvesti snažne emocije koje nije moguće jasno definisati. Stoga će i muzika i način na koji ona stimuliše naše emocije ostati tajna sve dok bolje ne upoznamo sebe.
Izvor: BBC
Prevela: Milana Vulin, iserbia
Zašto volimo muziku?
Kao i većina dobrih pitanja, i ovo je prilično kompleksno, te se na njega ne može dati konačan odgovor. Muziku možemo voleti jer čini da se osećamo dobro.
A zašto se osećamo dobro dok slušamo muziku?
Na ovo pitanje odgovorili su 2001. godine En Blad i Robert Zatore sa Makgil univerziteta u Montrealu. Pomoću magnetne rezonance utvrdili su da slušanje prijatne muzike utiče na limbički sistem u mozgu. Podstaknut muzikom, mozak oslobađa neurotransmiter dopamin i stvara osećanja uzbuđenja i zadovoljstva, kakva pružaju seks, droga i ukusna hrana. Dakle, muzika je droga, što bi rekao DJ Li Haslam!
Razumljivo je da seks i ukusna jela prouzrokuju eksploziju dopamina. Čineći da se osećamo zadovoljno i da želimo još, i seks i hrana omogućavaju naš opstanak na zemlji. Pojedine droge postižu sličan efekat tako što veštački podižu nivo dopamina u mozgu. Ali iz kog razloga niz tonova, koji ničim ne doprinose opstanku, pružaju zadovoljstvo? Niko, još uvek, ne ume da nam odgovori...
Postoji, međutim, dosta objašnjenja zašto muzika izaziva jake emocije. Među naučnicima koji se bave proučavanjem dejstva muzike na mozak izuzetno je popularna teorija filozofa i kompozitora Leonarda Majera. Još 1965. Majer je rekao da se emocija u muzici vezuje za naša očekivanja i ispunjenje ili neispunjenje istih. Oslanjajući se na ranije teorije emocija, Majer tvrdi da se one javljaju kada neku želju ne možemo da zadovoljimo. Ljuti smo i nervozni sve dok ne ne pronađemo zadovoljenje, bilo da je u pitanju ljubav ili samo cigareta.
Muzika ima sličan efekat. Ona sadrži pravilne nizove tonova koji se ponavljaju, te nas navodi da pogađamo koji će biti sledeći, iako toga nismo ni svesni. Ukoliko tačno pogodimo, mozak nas nagradi oslobađanjem dopamina. Upravo te oscilacije između očekivanja i njihovih ispunjenja okrepljuju mozak i stvaraju osećanje zadovoljstva.
Šta nas, uostalom, briga za to? Ne zavisi nam život od toga da li su naša muzička očekivanja ispunjena ili ne. Nekada, međutim, jeste zavisio. Muzikolog sa Državnog univerziteta u Ohaju, Dejvid Hjuron, objašnjava da je pogađanje, odnosno donošenje zaključaka o pojavama koje nas okružuju na osnovu delimičnih saznanja nekada bilo ključno za opstanak. Preplitanje emocija i ovih pretpostavki sasvim je logično. Prastanovnici Afrike, na primer, nisu imali kad da razmatraju da li je krik koji su čuli, krik dobroćudnog majmuna ili, pak, krvoločne zveri. Zaobilazeći svako logičko rezonovanje, zvuk putuje direktno do limbičkog sistema, zaduženog za emocije, on proizvodi nalet adrenalina i naređuje hitnu akciju – beži koliko te noge nose!
Jasno nam je, dakle, da je muzika direktno utiče na emocije. Koliko puta nas je srceparajuća melodija u filmu ganula do suza i protiv naše volje? Ni emocije ni iskonski strah ne možemo tek tako da isključimo, bez obzira na to što nas tonovi sami po sebi ne ugrožavaju ni u kom pogledu. „Muzičari izvanredno koriste naš prirodni poriv da ishitreno reagujemo“, kaže Hjuron, „oni mogu da stvore melodije koje upravo tananim zvučnim nadražajima izazivaju neverovatno jake emocije“.
Tonska proba
Teorija da muzika budi emocije tako što manipuliše našim očekivanjima deluje prihvatljivo, ali ju je gotovo nemoguće proveriti. Muzika nekad ispuni, a nekad i izneveri naša očekivanja, pa je teško vršiti bilo kakva merenja i poređenja. Očekujemo, na primer, da se visoki tonovi neće nikad snižavati, što ni u jednoj melodiji nije moguće. Očekujemo ujednačen ritam, pa nas iznenade promene takta u rok muzici. Zvuk koji je nama harmoničan bi našim precima možda zvučao potpuno disharmonično. Naše su očekivanja, dakle, veoma složena. Ona su vezana za trajanje predstojećeg tona, njegovu sličnost sa drugim tonovima, kao i sličnost sa svim zvucima i melodijama kojima smo ranije bili izloženi.
Jedan od aspekata Majerove teorije je da emocije koje muzika proizvodi zavise od kulturološke pripadnosti slušaoca. Da bismo mogli imati bilo kakvo muzičko očekivanje, potrebno je da poznajemo muziku karakterističnu za kulturu kojoj pripadamo. Narodi zapadne Evrope, na primer, plešu uz jednostavne melodije poput valcera, dok narodi istočne Evrope plešu uz mnogo brže melodije, koje bi na zapadu zvučale prilično komplikovano.
Svi imamo podsvesno znanje o tome koji su nam tonovi „bliski“, te njih i očekujemo, bilo pojedinačno, bilo u sklopu sa drugim tonovima. Međutim, različiti narodi koriste različite muzičke skale i intonacije, pa se tako razlikuju i muzička očekivanja. Indijske i indonežanske melodije, na primer, ne zvuče autentično ako se izvode na klaviru. Živahna indonežanska melodija narodima zapadne Evrope zvučala bi tužno samo zato što je u molskoj lestvici koju Evropljani vezuju za tužne melodije.
Iz ovoga, dakle, vidimo da se muzika ne proizvodi samo „dobre vibracije“. Ona može da izazove i negativnija osećanja poput nervoze, dosade, pa čak i ljutnje. Kompozitori i muzički izvođači moraju dobro da paze koliko će zagolicati maštu slušalaca. Ukoliko melodija ne podstakne naš um da obrađuje i pogađa tonove, zvučaće dosadno i predvidivo, kao dečija pesmica odraslom čoveku. Ponudi li nam, pak, previše „materijala“, melodija će zbuniti naš um i on neće moći ništa da očekuje. Zbog toga mnogi ljudi ne mogu da shvate modernu, atonalnu muziku.
Naučnici su došli do raznih saznanja o tome kako muzika utiče na mozak. Majerove teorije zastupa i Roberte Zatore i njegove kolege. Na osnovu scintigrafije mozga potvrdili su da zadovoljstvo do koga dovodi slušanje neke melodije prvi put zavisi od korespodencije emotivnih i logičkih operacija u njemu.
To, međutim, nije kraj priče. Naša emotivna reakcija na muziku može biti uslovljena i drugim faktorima - da li smo bili sami kada smo je čuli, ili u društvu, da li je vezujemo za neko prethodno, lepo ili ružno, iskustvo (tzv. „E ova je moja“! efekat).
Na posletku, mi nedovoljno poznajemo sebe. Možemo da slušamo tužnu melodiju, a da se ne rastužimo. Čak i ako se rastužimo, pa i zaplačemo, ne znači da ne uživamo. Bahova dela, na primer, mogu proizvesti snažne emocije koje nije moguće jasno definisati. Stoga će i muzika i način na koji ona stimuliše naše emocije ostati tajna sve dok bolje ne upoznamo sebe.
Izvor: BBC
Prevela: Milana Vulin, iserbia
