комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
http://infozurnal.net/2017/07/18/zasto-mi-se-gadi-aleksandar-vucic/
Zašto mi se gadi Aleksandar Vučić
Nepotkupljivo i postojano ćirilične „Večernje novosti“ javljaju kako naš najnoviji predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, na razgovor za rešavanje pitanja oko Kosova i Metohije poziva Srpsku pravoslavnu crkvu, Srpsku akademiju nauka i umetnosti i političke stranke. U tom činu, nezavisno od onoga šta nam Novosti preporučuju da prihvatimo, uviđa se najpre da naša Crkva i Akademija taj poziv prihvataju sa odobravanjem i izvesnom nadom da će se usaglasiti mišljenja i stavovi.
Divota jedna! Eto nama dugo željene, dugo vapijući tražene simfonije svenarodne. Uveren sam da Željko Cvijanović klikće od sreće što je njegova voljna i misaona investicija u Aleksandra Vučića dosegla dramaturški klimaks, a la Vilijem Šekspir.
I zaista, da se čovek obraduje, posle toliko godina raspinjanja Srpske akademije nauka i umetnosti na stubu srama u Srbiji (sve me zabole lakat šta Zapad o tome misli) zbog ratnohuškačke delatnosti, izazivanja međunacionalne netrpeljivosti, srpskog ekskluzivizma, nacionalizma, u pokušaju planske otimačine tuđe zemlje… najzad vrh države Srbije uvažava prirodan i nužan položaj te narodne ustanove.
Najzad će ta ustanova pristupiti poslovima zbog kojih je i osnovana i u kojima se sadrži njena priroda i svrha. Zaista, da se oda priznanje na hrabrosti, odlučnosti i mudrosti Aleksandra Vučića. Najzad se isprsio ispred čitavog Zapada, da bi mu pokazao kakav je državnički baja – jer njegovim državotvorenjem Srbijom ne može da krmani ni Angela Merkel, da je auto-put do Tirane rezultat njegove genijalne državničke misli, ni gospodin Skot, u ruhu ekselencije, kada je u pitanju ruski špijunski centar u Nišu koji neće dobiti diplomatski imunitet jer ga već imaju vojnici USA.
Aleksandar Vučić je 100% autonomna ličnost
I najednom, Srpska pravoslavna crkva nije propagator pravoslavnog fundamentalizma, niti akter nedopuštenog uplitanja u poslove države i vlasti – jer Crkva je odvojena od države, niti je leglo trulih bogataša koji žive na grbači jadnog i tranzicijom osiromašenog naroda, a još manje da je izazivač ratova na tlu rasturene Jugoslavije.
Eto i ona stiče pravo da uz najvišu instanciju vlasti, ako se s njom već slika u svečanim i opscenim prilikama, može da kaže i nešto merodavno i delotvorno. Najzad i njen glas ima važnost glasa naroda koji je čini i kanonski i jevanđeoski. I možda će Aleksandar Vučić ipak uvažiti postojanje Kosovskog zaveta i neće toliko talambasati o nužnoj promeni svesti Srba, po uzoru na svest Dojčland uber ales, svest koja odriče postojanje Nebeske Srbije, da bi za tu priliku zaboravio (u tom diskursu – u, što sam pametan), što njemu nikad nije bivao problem, da je Martin Luter i za nas Srbe na vrata dvorske crkve u Vitenbergu zakucao svojih 95 teza.
A političke stranke, javljaju Novosti, premišljaju se da li da prihvate ili ne prihvate poziv na taj svenarodni razgovor o tome šta nam valja činiti oko Kosova i Metohije. U prevodu na politički nekorektan jezik to znači: političke stranke u procepu između svoje umišljenosti u močvarama taštine i odricanjanja od svesti o Srbiji gledaju kako da išibicare naklonost Srba, za neke nove izbore.
I kako čovek da ne oda priznanje preduzimljivosti, neumornosti, gotovosti da se stvari sateraju do kraja u javnom i državničkom delanju Aleksandra Vučića. Kako da još poneka devojka ne istetovira njegovo ime na svojoj podlaktici, kako da ga široke narodne mase ne uzdignu na ravan velikog državnika koji Srbiju vodi ne samo u nove regionalne integracije (koje zaudarju kao trula i crknuta Jugoslavija), nego u mir i stabilnost regiona, uz nesumnjivu neutralnost, sa USA vojskom na tlu Srbije i gomilom saradnika okupatora koji se nevino zovu Nevladine organizacije…! Kako da se ne poklonimo mudrosti i domišljatosti marljivog i žustrog Aleksandra Vučića.
I da ga čovek ne zapita: koliko se Srba vratilo na Kosovo i Metohiju, od onih minimum 250.000 i koliko je tamo spaljenih i opljačkanih srpskih kuća dovedeno u stanje u kavom su bile kada su Srbi odatle isterani uz pomoć velikbritanskog generala Majkija i USA vojske? Da ga ništa ne pitamo, u vezi sa tim i još koječime, da ga ne pitamo. Jer on ima viši cilj, daleko iznad naših moći poimanja, jer on je mozak za sve nas.
Ali ja ne mogu da dopustim sili njegovog rasuđivanja da utiče na mene, pa ću se zapitati, bez Željka Cvijanovića: Ko je ono potpisivao Briselske sporazume i ko nije dopustio Ustavnom sudu da se bavi pitanjima oko tih sporazuma.
Zar to ne bejaše Aleksandar Vučić, sadašnji predsednik države Srbije
I posle tih sporazuma zar nije Kosovo sa Metohijom dobilo granice sa graničnim prelazima, zar nisu sprovedeni mnogi potezi koji su dali status države toj svetoj srpskoj zemlji? I kome su to mazane oči sa zajednicom srpskih opština, kao da su one tamo negde oko Sombora, ili Negotina, a ne usred zemlje iz koje su Srbi isterani a oni koji su ih isterali u zadovoljstvu i miru blaženstvuju, osim ako se između sebe ne zakrve?
I taj isti Aleksandar Vučić koji je Kosovo i Metohiju gurnuo do same ivice ambisa, koji baca sve što je srpsko, sve što Srbina čini Srbinom, koji nije dopustio ni jedan jedini glasić da se javi protiv tog njegovog sumasišavšeg delanja – odjednom želi da Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, političke strane rešavaju to što je on razarao, uništavao, satirao…
Eto, zato mi se gadi Aleksandar Vučić. Ne usuđujem se da kažem zašto su mu potrebni ti stubovi srpskog društva i garanti srpskog nasleđa i čuvari srpske prošlosti… Naprosto, zanemeo sam. Ogavno. Nemam reči.
Srđan Volarević
Zašto mi se gadi Aleksandar Vučić
Nepotkupljivo i postojano ćirilične „Večernje novosti“ javljaju kako naš najnoviji predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, na razgovor za rešavanje pitanja oko Kosova i Metohije poziva Srpsku pravoslavnu crkvu, Srpsku akademiju nauka i umetnosti i političke stranke. U tom činu, nezavisno od onoga šta nam Novosti preporučuju da prihvatimo, uviđa se najpre da naša Crkva i Akademija taj poziv prihvataju sa odobravanjem i izvesnom nadom da će se usaglasiti mišljenja i stavovi.
Divota jedna! Eto nama dugo željene, dugo vapijući tražene simfonije svenarodne. Uveren sam da Željko Cvijanović klikće od sreće što je njegova voljna i misaona investicija u Aleksandra Vučića dosegla dramaturški klimaks, a la Vilijem Šekspir.
I zaista, da se čovek obraduje, posle toliko godina raspinjanja Srpske akademije nauka i umetnosti na stubu srama u Srbiji (sve me zabole lakat šta Zapad o tome misli) zbog ratnohuškačke delatnosti, izazivanja međunacionalne netrpeljivosti, srpskog ekskluzivizma, nacionalizma, u pokušaju planske otimačine tuđe zemlje… najzad vrh države Srbije uvažava prirodan i nužan položaj te narodne ustanove.
Najzad će ta ustanova pristupiti poslovima zbog kojih je i osnovana i u kojima se sadrži njena priroda i svrha. Zaista, da se oda priznanje na hrabrosti, odlučnosti i mudrosti Aleksandra Vučića. Najzad se isprsio ispred čitavog Zapada, da bi mu pokazao kakav je državnički baja – jer njegovim državotvorenjem Srbijom ne može da krmani ni Angela Merkel, da je auto-put do Tirane rezultat njegove genijalne državničke misli, ni gospodin Skot, u ruhu ekselencije, kada je u pitanju ruski špijunski centar u Nišu koji neće dobiti diplomatski imunitet jer ga već imaju vojnici USA.
Aleksandar Vučić je 100% autonomna ličnost
I najednom, Srpska pravoslavna crkva nije propagator pravoslavnog fundamentalizma, niti akter nedopuštenog uplitanja u poslove države i vlasti – jer Crkva je odvojena od države, niti je leglo trulih bogataša koji žive na grbači jadnog i tranzicijom osiromašenog naroda, a još manje da je izazivač ratova na tlu rasturene Jugoslavije.
Eto i ona stiče pravo da uz najvišu instanciju vlasti, ako se s njom već slika u svečanim i opscenim prilikama, može da kaže i nešto merodavno i delotvorno. Najzad i njen glas ima važnost glasa naroda koji je čini i kanonski i jevanđeoski. I možda će Aleksandar Vučić ipak uvažiti postojanje Kosovskog zaveta i neće toliko talambasati o nužnoj promeni svesti Srba, po uzoru na svest Dojčland uber ales, svest koja odriče postojanje Nebeske Srbije, da bi za tu priliku zaboravio (u tom diskursu – u, što sam pametan), što njemu nikad nije bivao problem, da je Martin Luter i za nas Srbe na vrata dvorske crkve u Vitenbergu zakucao svojih 95 teza.
A političke stranke, javljaju Novosti, premišljaju se da li da prihvate ili ne prihvate poziv na taj svenarodni razgovor o tome šta nam valja činiti oko Kosova i Metohije. U prevodu na politički nekorektan jezik to znači: političke stranke u procepu između svoje umišljenosti u močvarama taštine i odricanjanja od svesti o Srbiji gledaju kako da išibicare naklonost Srba, za neke nove izbore.
I kako čovek da ne oda priznanje preduzimljivosti, neumornosti, gotovosti da se stvari sateraju do kraja u javnom i državničkom delanju Aleksandra Vučića. Kako da još poneka devojka ne istetovira njegovo ime na svojoj podlaktici, kako da ga široke narodne mase ne uzdignu na ravan velikog državnika koji Srbiju vodi ne samo u nove regionalne integracije (koje zaudarju kao trula i crknuta Jugoslavija), nego u mir i stabilnost regiona, uz nesumnjivu neutralnost, sa USA vojskom na tlu Srbije i gomilom saradnika okupatora koji se nevino zovu Nevladine organizacije…! Kako da se ne poklonimo mudrosti i domišljatosti marljivog i žustrog Aleksandra Vučića.
I da ga čovek ne zapita: koliko se Srba vratilo na Kosovo i Metohiju, od onih minimum 250.000 i koliko je tamo spaljenih i opljačkanih srpskih kuća dovedeno u stanje u kavom su bile kada su Srbi odatle isterani uz pomoć velikbritanskog generala Majkija i USA vojske? Da ga ništa ne pitamo, u vezi sa tim i još koječime, da ga ne pitamo. Jer on ima viši cilj, daleko iznad naših moći poimanja, jer on je mozak za sve nas.
Ali ja ne mogu da dopustim sili njegovog rasuđivanja da utiče na mene, pa ću se zapitati, bez Željka Cvijanovića: Ko je ono potpisivao Briselske sporazume i ko nije dopustio Ustavnom sudu da se bavi pitanjima oko tih sporazuma.
Zar to ne bejaše Aleksandar Vučić, sadašnji predsednik države Srbije
I posle tih sporazuma zar nije Kosovo sa Metohijom dobilo granice sa graničnim prelazima, zar nisu sprovedeni mnogi potezi koji su dali status države toj svetoj srpskoj zemlji? I kome su to mazane oči sa zajednicom srpskih opština, kao da su one tamo negde oko Sombora, ili Negotina, a ne usred zemlje iz koje su Srbi isterani a oni koji su ih isterali u zadovoljstvu i miru blaženstvuju, osim ako se između sebe ne zakrve?
I taj isti Aleksandar Vučić koji je Kosovo i Metohiju gurnuo do same ivice ambisa, koji baca sve što je srpsko, sve što Srbina čini Srbinom, koji nije dopustio ni jedan jedini glasić da se javi protiv tog njegovog sumasišavšeg delanja – odjednom želi da Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, političke strane rešavaju to što je on razarao, uništavao, satirao…
Eto, zato mi se gadi Aleksandar Vučić. Ne usuđujem se da kažem zašto su mu potrebni ti stubovi srpskog društva i garanti srpskog nasleđa i čuvari srpske prošlosti… Naprosto, zanemeo sam. Ogavno. Nemam reči.
Srđan Volarević
...толико млатара језиком да ..РЕТКО ЗАТВАРА УСМИНЕ...
...
