Šta su sanitarne deponije i zašto su nam potrebne?
Sanitarna deponija, u skladu sa propisima EU, ima zaštitu zemlje koja sprečava da đubre i štetne materije prodru do podzemnih voda, gasne bunare za sakupljanje štetnih gasova, sistem za kompostiranje, kao i postrojenja za preradu otpadnih voda.
Regionalne sanitarne deponije izgrađene do 2017. nalaze se u Užicu, Lapovu, Kikindi, Jagodini, Leskovcu, Pirotu, Sremskoj Mitrovici i Pančevu, dok su dve lokalne u Vranju i Gornjem Milanovcu, po evidenciji Agencije za zaštitu životne sredine.
"Sve ostalo se može smatrati divljim", smatra Petrović, a saglasan je i Jezdimirović.
Međutim, pored velikih novčanih ulaganja neophodnih za gradnju preostalih deponija i zatvaranje postojećih, neophodno je uspostaviti sistem upravljanja tim otpadom.
To podrazumeva mere kojima bi se smanjila količina otpada, ponovnu upotrebu onog koji je moguće koristiti, reciklažu, energetsko iskorišćenje smeća, kao i deponovanje.
Čekajući da se to desi, većina opštinskih smetlišta se "na mišiće" održava u životu.
"Ako na sanitarne deponije budemo odlagali sav otpad pre njegove separacije i tretmana, vrlo brzo ćemo i njih zatrpati", ističe Jezdimirović.
Divlje deponije kao pečurke
Na divljim deponijama koje niču na svakom koraku završi, prema procenama, petina komunalnog smeća Srbije.
Ima ih oko 4.500 po navodima ministra zaštite životne sredine Gorana Trivana, dok Agencija za zaštitu životne sredine pominje oko 2.170.
Koliko god da ih ima - štetne su i opasne.
"U većini slučajeva divlja smetlišta se nalaze u seoskim sredinama", navode iz Agencije za zaštitu životne sredine.
Ona nastaju najčešće zbog nedostatka sredstava za pružanje najosnovnijih usluga kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odalaganje otpada, navode iz Agencije za zaštitu životne sredine.
Selima nedostaje, pre svega, sitna infrastruktura poput kontejnera, a i samo odvođenje otpada je jako loše organizovano, kaže Petrović.
"Ljudi nemaju gde da bacaju, već smisle sami šta će s tim", dodaje ona.
Samo dva od 25 sela, koliko ih je u opštini Sokobanja, ima organizovan odvoz smeća, zbog čega na svakom koraku niču divlje deponije i pretpostavlja se da ih ima stotinak,
pišu Južne vesti.
Nema racionalnog objašnjenja zašto smeće često završi baš u blizini reka i jezera, osim narodnog verovanja da "voda nosi sve" - od zlih čini do đubreta, smatra Petrović.
Mnoge od ovih deponija je skoro nemoguće očistiti jer nastaju na nepristupačnim mestima poput jama i vrtača.
Na uklanjanje divljih deponija troše se milioni dinara - samo u Nišu
je izdvojeno četiri miliona ove godine - ali često ponovo izniknu - te mnogima deluje da je njihovo saniranje Sizifov posao i rupa bez dna.
Građani kao aktivisti
Iako javnost u Srbiji sve više prepoznaje problem postupanja sa otpadom, ne oseća ga i ne doživljava kao svoj, već kao tuđi, ocenjuju iz Agencije za zaštitu životne sredine.
Dr Jović dodaje da stanovništvo mora da bude više informisano o uticaju deponija na životnu sredinu kako bi se izgradili drugačiji stavovi, navike i ponašanje za očuvanje prirode.
I zaista, sve je više inicijativa građana da se đubre ukloni - bilo samoorganizovano u akcijama čišćenja ili prijavljivanjem problema nadležnim organima.
Divlje deponije, smeće pored reka i na ulicama bile su najčešće pritužbe koje su
građani Leskovca slali zaštitniku građana.
U Somboru, moguće je prijaviti komunalni problem i preko
veb aplikacije, a na teritoriji Beograda i
preko Tvitera.
Ipak, "sistem ne sme da se zasniva na entuzijazmu pojedinaca ili grupica koje se bune i svesni su da nešto ne valja", ističe Tanja Petrović.
