Ona ima četri banke.
Muža, decu, stan i auto. Posao na kome mogu da računaju na nju da će sve da završi kako treba. Ona je vredan mrav.
Na nju su uvek svi računali da će sve što počne, da završi kako treba. I završila je. Oseća da je završila svoj život sa svoje četiri banke, ali i da nešto ipak nije kako treba. U stvari, osećala je da ništa nije kako treba da bude.
Na poslu ima nekoliko koleginica sa kojima uzajamno blebeće o nebitnim stvarima kako bi izdržala vreme sa njima, kako se u stvari ne bi zubima poklale.
Njena cela plata bude pojedena i završi u wc šolji a odatle u Dunav, a odatle u Crno more. Ona radi za Crno more. Ponekad dozvoli sebi poneku sitnicu ili malo skuplju pomadu. Posle toga kuva, pere, čisti i radi za desetoro.
Njen muž je dosadni, umorni kreten, prdeća mašina koja se razvlači po trosedu i kome rastu dlake iz ušiju i koji krišom masturbira.
Njena deca su mali sebičini idioti, ovisnici o igricama i slatkišima, bez talenta za bilo šta osim da prljaju veš i vade oči jedno drugom. Sve to živi i mrda zahvaljujući njoj, nenoj energiji i uverenju da mora da ispunjava svoje obaveze. Uverenju koje joj je uterano batinama i emotivnim ucenama, prestrogim kaznama i jeftinim nagradama još iz vremena kada su je oblačili u lepe haljinice i stavljali mašnice u kosu, govorili joj kako je princeza i terali je da stoji u čošku. Ona je tuđa sreća. Ona je svoja nesreća.
Ona ima četiri banke i ostareo mozak koji je zaboravio na prijatna iznenađenja. Njen mozak je rokovnik sa štikliranim kockicama i onim praznim, koje čekaju da budu štiklirane. Ona je fomaster koji se troši. Njen mozak je jedan podrum sa uredno složenim kutijama punim divnih stvari koje niko nikada neće otvoriti.
Nju može da izvuče samo neko čudo. Treba joj nekakava magija.
Otići će na kurseve za prodavanje magije da nauči da ponovo diše, hoda, trči. Ili na kurseve koji će je uveriti da je njen Um zapavo radio-prijemnik koji samo treba da pošalje prave talase u sveopšte informaciono polje. Ili na jogu, otvaranje čakri. Naučiće da pronađe novu Sebe i da se više nikada ne vrati na onu staru, isceđenu, na zombija koji rinta za druge.Kupiće nove helanke i patike, samo da prvo malo smrša i možda zategne strije. Ofarba izrastak, ukloni poneku bradavicu, uradi nokte. Biće pozitivna. Staviće tronoge žabe i razne simbole po ćoškovima svog stana. Dosta joj je negativnih stvari u životu, osmeh će biti njeno novo Ja. Makar na silu u početku, a posle će ta navika postati njena druga priroda, a odatle..samo nebo će biti granica..
I posle par godina smeškanja životu u lice, shvatiće da nešto nije u redu sa radio-prijemnikom. Shvatiće da je sveopšte informaciono polje a i život, ne iebu ni dva posto i da je sve vreme bila samo kuče koje je sa smešnim osmehom lizalo svoju ranu – ranu koja se ne leči lizanjem . Osmeh će postati facijalni grč kojeg ni jedna pomada ne može da prikrije.
Sve je od početka bilo pogrešno.
Na njenom grobu, između dva datuma stajaće crtica, u koju je stao ceo njen život, kratak, dosadan, pogrešan. Dok bude umirala, pred očima će joj projuriti film u kojem će glavnu ulogu igrati flomaster koji štiklira kockice na listovima rokovnika u koricama od lažne kože, kojeg je dobila na poslu.
Crno more ljulja svoje talase, nezasito i gladno.
Jutro je, hladno je, šibaju vetar i kiša.. armija žena žuri na posao.
Muža, decu, stan i auto. Posao na kome mogu da računaju na nju da će sve da završi kako treba. Ona je vredan mrav.
Na nju su uvek svi računali da će sve što počne, da završi kako treba. I završila je. Oseća da je završila svoj život sa svoje četiri banke, ali i da nešto ipak nije kako treba. U stvari, osećala je da ništa nije kako treba da bude.
Na poslu ima nekoliko koleginica sa kojima uzajamno blebeće o nebitnim stvarima kako bi izdržala vreme sa njima, kako se u stvari ne bi zubima poklale.
Njena cela plata bude pojedena i završi u wc šolji a odatle u Dunav, a odatle u Crno more. Ona radi za Crno more. Ponekad dozvoli sebi poneku sitnicu ili malo skuplju pomadu. Posle toga kuva, pere, čisti i radi za desetoro.
Njen muž je dosadni, umorni kreten, prdeća mašina koja se razvlači po trosedu i kome rastu dlake iz ušiju i koji krišom masturbira.
Njena deca su mali sebičini idioti, ovisnici o igricama i slatkišima, bez talenta za bilo šta osim da prljaju veš i vade oči jedno drugom. Sve to živi i mrda zahvaljujući njoj, nenoj energiji i uverenju da mora da ispunjava svoje obaveze. Uverenju koje joj je uterano batinama i emotivnim ucenama, prestrogim kaznama i jeftinim nagradama još iz vremena kada su je oblačili u lepe haljinice i stavljali mašnice u kosu, govorili joj kako je princeza i terali je da stoji u čošku. Ona je tuđa sreća. Ona je svoja nesreća.
Ona ima četiri banke i ostareo mozak koji je zaboravio na prijatna iznenađenja. Njen mozak je rokovnik sa štikliranim kockicama i onim praznim, koje čekaju da budu štiklirane. Ona je fomaster koji se troši. Njen mozak je jedan podrum sa uredno složenim kutijama punim divnih stvari koje niko nikada neće otvoriti.
Nju može da izvuče samo neko čudo. Treba joj nekakava magija.
Otići će na kurseve za prodavanje magije da nauči da ponovo diše, hoda, trči. Ili na kurseve koji će je uveriti da je njen Um zapavo radio-prijemnik koji samo treba da pošalje prave talase u sveopšte informaciono polje. Ili na jogu, otvaranje čakri. Naučiće da pronađe novu Sebe i da se više nikada ne vrati na onu staru, isceđenu, na zombija koji rinta za druge.Kupiće nove helanke i patike, samo da prvo malo smrša i možda zategne strije. Ofarba izrastak, ukloni poneku bradavicu, uradi nokte. Biće pozitivna. Staviće tronoge žabe i razne simbole po ćoškovima svog stana. Dosta joj je negativnih stvari u životu, osmeh će biti njeno novo Ja. Makar na silu u početku, a posle će ta navika postati njena druga priroda, a odatle..samo nebo će biti granica..
I posle par godina smeškanja životu u lice, shvatiće da nešto nije u redu sa radio-prijemnikom. Shvatiće da je sveopšte informaciono polje a i život, ne iebu ni dva posto i da je sve vreme bila samo kuče koje je sa smešnim osmehom lizalo svoju ranu – ranu koja se ne leči lizanjem . Osmeh će postati facijalni grč kojeg ni jedna pomada ne može da prikrije.
Sve je od početka bilo pogrešno.
Na njenom grobu, između dva datuma stajaće crtica, u koju je stao ceo njen život, kratak, dosadan, pogrešan. Dok bude umirala, pred očima će joj projuriti film u kojem će glavnu ulogu igrati flomaster koji štiklira kockice na listovima rokovnika u koricama od lažne kože, kojeg je dobila na poslu.
Crno more ljulja svoje talase, nezasito i gladno.
Jutro je, hladno je, šibaju vetar i kiša.. armija žena žuri na posao.
