(priče o kerećim ljubavima)
ZAPAMTITI LJUBAV
Sin me nevidjeno smara već godinu dana da mu kupimo neko veliko kuče koje njemu više pasuje nego Maza I Maša. I tako razmatrajući razne opcije, opredelio za nemačkog ovčara. Kaže, nekako ide uz njega. Po kom sistemu je to zaključio niko nema pojma. Kako ćemo kasnije videti, dete je bilo u pravu…..naučio je. Da, I još tvrdi da je Maza moj pas a Maša ćerin, dok je Maca imao Leu, a on jadan nema svoje kuče. Zaista verujem da svaki čovek koji želi da ima psa zapravo ima odgovarajuću rasu. Nekako su im energije slične. Velika je sreća kada čovek nabavi psa odgovarajuće rase jer imaju velike šanse da se razumeju. Još I ako taj pas po svom mentalnom sklopu paše gazdi a vala I ovaj njemu……smeše im se godine lepog druženja, velike ljubavi I zadovoljstva. Mi smo Mazu nabavili onako, bez razmišljanja o svemu tome, ali smo imali ogormnu sreću jer se ispostavilo da ona meni odgovara. Još uvek se moja matorka I ja preganjamo oko ukradene hrane ali sa mnogo ljubavi…..ona krade sa ljubavlju a ja je sa smeškom opominjem I kaobajagi se ljutim. Pre neki dan je pokušala u špajzu da se uspentra na burence jer odatle može da dohvati policu na kojoj stoje kereće poslastice…..pa nisam ja to podigla tako visoko zbog Maše ili Meša. Ćera zaista ima Šašu-Mašu, sanjalicu I pozerku, princezu sa najlepšim očima I neverovatno tvrdoglavim pogledom. Maci je zaista pasovala Lea…..nekako, kad ih vidiš zajedno…..kao da su jedno…idu jedno uz drugo kao da su oduvek skupa…..još uvek moj čovek kad ugleda šarplaninca odluta…odaje ga pogled koji prati kretanje psa, lagano kaskanje pri čemu talasa njegova dlaka……snaga I staloženost.
Odupirala sam se koliko sam mogla, celih godinu dana. Ipak popustih, šta ćeš majka sam………koja obožava pse hahahahaaha Kod komšije u lokalu do mene je dolazio čovek sa prelepim nemačkim ovčarom koji je bio dosta veći od standarda. Nisam videla lepši primerak ove rase. Poslao mu ga je tast iz Rusije. Oni se mnogo nešto ne štrecaju oko nemačkog standarda te su uzgojili krupne, jake pse koji mogu da savladaju snegove I jake zime. Dogovorimo da sin dodje sledeći put kada oni dodju u posetu. Čovek je stajao pored ograde, nasuprot stepeništu I u ruci držao povodac. Kada je pas video našeg momka kako se penje stepeništem ustao je, sin je prišao I stao pored nas ne obraćajući pažnju na psa….kao da je to radio već milion puta a ne sad prvi put. Pas je sam prišao, onjušio mu ruku……sin je odjednom rekao “opa” I šljepnuo se po grudima. Sledećeg sekunda pas je bio prednjim šapama na njegovim grudima….oči u oči ……ljubav I razumevanje…..sekund prepoznavanja…..kao kad sretnete čoveka I posle par reči nekako osećate da ste na istoj talasnoj dužini…..to nije saznanje već osećanje. Postade mi jasno da je stvar gotova. Leglo od tog psa je trebalo da dodje na svet za nekih 15 dana. Dogovorimo još jedan susret kada dodje Maca ………nisam mogla da pristupim pravilnom ubedjivanju bez praktičnog primera. Kada ga je moj muž video rekao je “Pobogu Ljiljana, pa ovo je kao tele…..doduše prelepo tele a I dobar je, mazan, nije agresivan…ipak je ogroman pas. Koliko li jede? Da li ste vi normalni da uzmemo trećeg psa? Ja sam ovde jedini glas razuma izgleda” Sin me pogleda….
Javila sam sutradan vlasniku psa da rezervišemo jedno muško štene iz budućeg legla, onako kako je kućni savet doneo odluku za okruglim stolom. Rekao je da će nam prodati svoje prvobirajuće štene. Sin je bio presretan. Ipak, nije bilo sudjeno da imamo tog štenca. Više od pola legla je uginulo I ostale su samo dve ženkice. Treću ženku nismo smeli da dovedemo pored ove dve već vremešne dame. Onda je krenulo traženje drugog šteneta. Bio je 02.05.2008. kada smo se zaputili putem oglasa iz Zova u odgajivačnicu van Beograda na već telefonom utvrdjeni sastanak….svo četvoro u pasatu raspravljajući se o imenu budućeg psa. Smeh se orio velikom limuzinom, izlazio je kroz orvorene prozore zajedno sa mnoštvom imena…..ja sam htela da se zove Švrća na šta je sin odreagovao sa jednim “ne dolazi u obzir” komentarom. Na šta to liči kada zovem psa “Švrćo, dodji” I svi očekuju nešto malecko naspram imena a dodje veliki pas koji pri tom I izgleda zastrašujuće. Ne shvata dete da je poenta u faktoru iznenadjenja. Onda je neko od dece rekao da predlaže da se zove Meš…..kao ujkin pas. Moj brat je imao dobermana sa tim imenom. Prelep pas koga je on sam izdresirao. Zapravo nikada ni jedan naš pas nije išao ni na kakvu dresuru…sve smo samo obaljali. Prilikom jedne šetnje u Košutnjaku mog brata su napala dvojica probisveta. Nisu uočili psa koji je njuškao okolo. Bila je dovoljna komanda od jedne reči ….jedan je dobio ugruz za ruku a drugi je pobegao. Njih dvojica su takodje bili kao jedan. Nakon što je Meš uginuo moj brat nikada više nije imao psa. Kaže da se takav pas ima jednom u životu I da je sretan što je imao privilegiju da uživa u takvoj ljubavi. Meša su deca jahala, valjala se sa njim, šetala, gurala I muvala, vukla I secala a on je sve podnosio, strpljivo prateći svaki njihov pokret. Nikada nije čak ni gurnuo dete u trku a kamoli da je zarežao ili se pobunio zbog maltretiranja. Jednom je Maca bio sam u selu. Deca I ja smo ostali u Beogradu. Došao je moj brat kod nas u stan, naravno sa Mešom. Maca je stigao sa rukama punim teških torbi I kako je stao ispred vrata Meš je tako zalajao svojim dubokim glasom. Moj muž ispusti iz ruku torbe od iznenadjenja jer nije očekivao lavež iz stana. Smejali smo se a deca su bila presretna jer ih Meš čuva. Moj brat je samo uz osmeh rekao “Sad će sestro da me ubije ovaj tvoj”. I tako, naša deca su zapamtila ljubav……zato će se mali nemački ovčar zvati Meš.
Kada sam javila bratu da je stigao štenac pitao je kako se zove. Rekla sam
“Meš”….
“kao moj Meš?”
“da, kao tvoj Meš”
Tajac…….znam da guta knedlu….
“Doći ću da vidim……Meša”.
svi znamo da se tebi dopadaju priče o psima......
