- Poruka
- 92.176
Studije drevnh tekstova su pokazale da ljudi stvarno nisu "videli" plavo do modernog doba.
Jedan od prvih ljudi koji je shvatio kašnjenje "plavetnila"i bio je Vilijam Gledston — britanski premijer četiri puta krajem 1800-ih. Međutim, pre svojih dana u politici, bio je naučnik opsednut Homerovom Odisejom, epskom pesmom napisanom u 8. veku pre Hrista koji prati grčkog heroja Odiseja na njegovom putu kući posle pada Troje.
Tokom jednog od mnogih Gledstonovih čitanja priče, primetio je nešto neobično: boja "plava" se nikada ne koristi. Ovo nije bilo zbog nedostatka šarenolikog pisanja sa Homerove strane – između ILijade i Odiseje, crna se pojavljuje 170 puta, bela oko 100, crvena samo 13 puta, a žuta i zelena manje od 10 puta svaka, ali plava? Ni jednom! Što je čudno kada uzmete u obzir da se većina Odisejinog putovanja odvija na moru – ozloglašeno plavo mesto!
U početku, Gledston je mislio da je Homer možda daltonista. Međutim, kada su druge klasične grčke priče imale istu anomaliju, on je hipotetizovao da su možda svi Grci bili daltonisti i da su na kraju evoluirali da vide boju. Ni to nije bio slučaj.
Deceniju nakon Gledstonove teoretizacije, naišao je čovek po imenu Lazar Gajger. Gajger je bio filolog, ili neko ko proučava drevne tekstove. Otkrio je da Grci nisu jedini bez plave boje. Stare islandske priče, drevne kineske sage, čak i originalna hebrejska Biblija nisu pominjale plavu boju!
Gajger je kopao dublje i primetio da se boje prikazuju istim redosledom na skoro svakom jeziku. Prvo dobiješ crno-belo, onda crveno, sledeće je ili žuto ili zeleno. Osvrćući se na broj boja Homerovih epskih pesama, njegova upotreba je savršeno u skladu sa ovim redosledom.
Izgleda da je u ranijim fazama jezika podela između boja bila mnogo šira, što znači da Homerovi opisi "vinsko-tamnog" mora, upareni sa "tamnom ljubičastom vunom" i "zeleni med" nisu bili samo kreativne slobode. Te reči su jednostavno obuhvatile mnogo više boja od onoga na šta smo navikli danas.
Zapravo, to se čak dešava i danas na modernim jezicima. Na primer, ruski nema nijedan termin za boju "plava". Umesto toga, ono što engleski zvučnici smatraju različitim nijansama iste boje, tamno plavom i svetlo plavom bojom, su dve potpuno odvojene boje na ruskom: siniy i goluboy. Za izvorne ruse, razlika između tamne i svetloplave je tako velika razlika kao što su plava i zelena za one koji govore engleski.
Autor knjige Kroz jezičko staklo: Zašto svet izgleda drugačije na drugim jezicima, Gaj Dojčer, piše da je možda razlog nedostatka razlike između boja to što plava jednostavno nije boja koja se često pojavljuje u prirodi, pa nam za to nije bila potrebna reč.
Jedini drevni jezik sa posebnom rečju za plavu boju bio je Egipatski, koji su koristili plave boje.
Pa, šta je sa nebom?! Ta velika plava stvar koja se stalno nazire iznad nas! Kako ljudi nisu imali posebnu reč za to? Pa, mošda nije tako očigledno kao što mislimo.
Dojčer je izveo neformalni eksperiment na svojoj ćerki, nikada se nije raspitivao o boji neba niti je pitao koje je boje. Naučio je ćerku bojama, ali namerno nikada nije pomenuo boju neba. Jednom kada je bila sigurna u svoje učenje, Dojčer ju je izneo napolje, pokazao na nebo, i pitao je: "Koje je to boje?" Na šta nije imala odgovor.
Dojčerova ćerka nije oklevala da ukaže na druge predmete koji su plavi, ali je trebalo još oko četiri meseca pre nego što mu je dala odgovor: belo. Prošao je ceo drugi mesec dok nije nazvala nebo plavim po prvi put, ali čak i tada je išla napred-nazad između plavog i belog, u zavisnosti od toga kada su je pitali. Na kraju se ustalila na plavom, ali prošlo je oko 6 meseci nakon što je prvi put počela ozbiljno da prepoznaje plave predmete.
... Šta vi mislite o ovome?
Jedan od prvih ljudi koji je shvatio kašnjenje "plavetnila"i bio je Vilijam Gledston — britanski premijer četiri puta krajem 1800-ih. Međutim, pre svojih dana u politici, bio je naučnik opsednut Homerovom Odisejom, epskom pesmom napisanom u 8. veku pre Hrista koji prati grčkog heroja Odiseja na njegovom putu kući posle pada Troje.
Tokom jednog od mnogih Gledstonovih čitanja priče, primetio je nešto neobično: boja "plava" se nikada ne koristi. Ovo nije bilo zbog nedostatka šarenolikog pisanja sa Homerove strane – između ILijade i Odiseje, crna se pojavljuje 170 puta, bela oko 100, crvena samo 13 puta, a žuta i zelena manje od 10 puta svaka, ali plava? Ni jednom! Što je čudno kada uzmete u obzir da se većina Odisejinog putovanja odvija na moru – ozloglašeno plavo mesto!
U početku, Gledston je mislio da je Homer možda daltonista. Međutim, kada su druge klasične grčke priče imale istu anomaliju, on je hipotetizovao da su možda svi Grci bili daltonisti i da su na kraju evoluirali da vide boju. Ni to nije bio slučaj.
Deceniju nakon Gledstonove teoretizacije, naišao je čovek po imenu Lazar Gajger. Gajger je bio filolog, ili neko ko proučava drevne tekstove. Otkrio je da Grci nisu jedini bez plave boje. Stare islandske priče, drevne kineske sage, čak i originalna hebrejska Biblija nisu pominjale plavu boju!
Gajger je kopao dublje i primetio da se boje prikazuju istim redosledom na skoro svakom jeziku. Prvo dobiješ crno-belo, onda crveno, sledeće je ili žuto ili zeleno. Osvrćući se na broj boja Homerovih epskih pesama, njegova upotreba je savršeno u skladu sa ovim redosledom.
Izgleda da je u ranijim fazama jezika podela između boja bila mnogo šira, što znači da Homerovi opisi "vinsko-tamnog" mora, upareni sa "tamnom ljubičastom vunom" i "zeleni med" nisu bili samo kreativne slobode. Te reči su jednostavno obuhvatile mnogo više boja od onoga na šta smo navikli danas.
Zapravo, to se čak dešava i danas na modernim jezicima. Na primer, ruski nema nijedan termin za boju "plava". Umesto toga, ono što engleski zvučnici smatraju različitim nijansama iste boje, tamno plavom i svetlo plavom bojom, su dve potpuno odvojene boje na ruskom: siniy i goluboy. Za izvorne ruse, razlika između tamne i svetloplave je tako velika razlika kao što su plava i zelena za one koji govore engleski.
Autor knjige Kroz jezičko staklo: Zašto svet izgleda drugačije na drugim jezicima, Gaj Dojčer, piše da je možda razlog nedostatka razlike između boja to što plava jednostavno nije boja koja se često pojavljuje u prirodi, pa nam za to nije bila potrebna reč.
Jedini drevni jezik sa posebnom rečju za plavu boju bio je Egipatski, koji su koristili plave boje.
Pa, šta je sa nebom?! Ta velika plava stvar koja se stalno nazire iznad nas! Kako ljudi nisu imali posebnu reč za to? Pa, mošda nije tako očigledno kao što mislimo.
Dojčer je izveo neformalni eksperiment na svojoj ćerki, nikada se nije raspitivao o boji neba niti je pitao koje je boje. Naučio je ćerku bojama, ali namerno nikada nije pomenuo boju neba. Jednom kada je bila sigurna u svoje učenje, Dojčer ju je izneo napolje, pokazao na nebo, i pitao je: "Koje je to boje?" Na šta nije imala odgovor.
Dojčerova ćerka nije oklevala da ukaže na druge predmete koji su plavi, ali je trebalo još oko četiri meseca pre nego što mu je dala odgovor: belo. Prošao je ceo drugi mesec dok nije nazvala nebo plavim po prvi put, ali čak i tada je išla napred-nazad između plavog i belog, u zavisnosti od toga kada su je pitali. Na kraju se ustalila na plavom, ali prošlo je oko 6 meseci nakon što je prvi put počela ozbiljno da prepoznaje plave predmete.
... Šta vi mislite o ovome?
