zanima me

poslovne partnere cuvas kao oci u glavi

tCefuNUdhLtEUVsk5YLBIIagdL9.jpg


a oci su ono sto cuvas najbolje
 
...tipuješ da je DeeLite derpe...?
aj dobro...mnogo volim jednog kolegu...nerazdvojni smo kad smo zajedno, a kad nismo zajedno patimo što nismo...

el dobro...?
 
...tipuješ da je DeeLite derpe...?
aj dobro...mnogo volim jednog kolegu...nerazdvojni smo kad smo zajedno, a kad nismo zajedno patimo što nismo...

el dobro...?

pa ne nego ono ovo ,ONO, gledam sve te filmove gde se prtneri slazu i vole, pogledaj poroke majamija, smrtonosno oruzje..mel gibzon i onaj crnokozzac se kao prvo mrze a posle mu ovaj daje cerku na poklon i sl..na to sma mislio, ne na pederske odnose daleko bilo
 
Mnogo pitaš momče... Ali, reći ću ti:

Niko, pod ovom nebeskom kapom među mojim kolegama nema neku kolegijalnu ljubav, odnosno osećaj pripadnosti kolektivu, osećaj prijateljstva, međupoštovanja, uvažavanja ili bilo čega vezanog za prijateljstvo među kolegama.

Jedino donekle mogu da shvatim mog bivšeg šefa, koji i dan danas dolazi u firmu da radi honorarno, jer se više ne nervira da će biti otpušten, ili da će neko zbog njega biti otpušten. Sa njim mogu komunicirati i raspravljati, pa čak se i pokačimo oko nekog tehničkog rešenja, oko neke ideje, bilo čega... ali uvek završavamo posao kao kolege i to mi je najdraže, jer se nikada nismo dirali u sujetu, karakter ili u ljudske osobine, nego samo oko tehničkih rešenja.

Sa ostalim kolegama je sve strah, strah i težnja da se neko prikaže boljim, većim i vrednijim radnikom od mene. Samo da bi taj neko ostao da radi, a da bih ja bio otpušten. Šta da se radi, kada u ovih poslednjih pet i po godina, nas je ostalo svega petina od nekadašnjeg broja.
 
Mnogo pitaš momče... Ali, reći ću ti:

Niko, pod ovom nebeskom kapom među mojim kolegama nema neku kolegijalnu ljubav, odnosno osećaj pripadnosti kolektivu, osećaj prijateljstva, međupoštovanja, uvažavanja ili bilo čega vezanog za prijateljstvo među kolegama.

Jedino donekle mogu da shvatim mog bivšeg šefa, koji i dan danas dolazi u firmu da radi honorarno, jer se više ne nervira da će biti otpušten, ili da će neko zbog njega biti otpušten. Sa njim mogu komunicirati i raspravljati, pa čak se i pokačimo oko nekog tehničkog rešenja, oko neke ideje, bilo čega... ali uvek završavamo posao kao kolege i to mi je najdraže, jer se nikada nismo dirali u sujetu, karakter ili u ljudske osobine, nego samo oko tehničkih rešenja.

Sa ostalim kolegama je sve strah, strah i težnja da se neko prikaže boljim, većim i vrednijim radnikom od mene. Samo da bi taj neko ostao da radi, a da bih ja bio otpušten. Šta da se radi, kada u ovih poslednjih pet i po godina, nas je ostalo svega petina od nekadašnjeg broja.

bravo za ovo...bravo...
 

Back
Top