- Poruka
- 388.617
Rođen je 10. oktobra 1784. u Valansijenu u siromašnoj flamanskoj porodici. Otac mu je bio pokrivač krovova, od najranijeg detinjstva malokrvan i padavičav. Starija Vatoova sestra umrla je od tuberkuloze, a bolest nije zaobišla ni Antoana. Kao dete, a i kasnije, bio je fizički veoma slab, malokrvan i stalno bolestan. Rano je izgubio i majku.
U tom životu leži uzrok one neizmerne tuge koja se razvlači po njegovim slikama. Još u najranijem detinjstvu pokazao je sklonost ka crtanju, pa s toga i ne čudi što je vremenom postao jedan od najvećih crtača u istoriji slikarstva.
Crtao je ljude iz svog okruženja i slike prodavao po vašarima. Na vašarima je upoznao svet kojim će biti opčinjen, sve do svoje prerane smrti; putujuće glumce i klovnove, prema kojima je gajio duboko saosećanje.
Uvidevši da u rodnom mestu neće naučiti mnogo o slikarstvu, on u osamnaestoj godini, bez para, bez prijatelja, pešice polazi za Pariz.
U "umetničkoj prestonici sveta", 1702. Vato se sprijateljio sa Žan-Žak Spudeom, koji je Vatoa naučio da uživa u pozorišnoj umetnosti. Vato je jedno kraće vreme radio u ateljeu poznatog slikara Kloda Odrana koji je radio dekoracije enterijera i bio nadzornik Luksenburške galerije. U tom sjajnom hramu umetnosti, Vato je video dvadeset i jednu sliku Pitera Paula Rubensa, koje čine sastavni deo veličanstvenog ciklusa posvećenog životu Marije de Mediči.
Vatoovo divljenje prema slavnom Flamancu je bilo toliko da je kopirao jedan broj Rubensovih dela. Godine 1717. Vato je postao član Akademije, i tom prilikom je kao pristupni rad dao sliku pod nazivom "Ukrcavanje na Kiteru", koja zapravo prikazuje ljubavnike - hodočanike kako napuštaju Kiteru, pošto su se poklonili Venerinom svetilištu na ostrvu.
Tuberkulozan od najranije mladosti, on je živeo nezadovoljnim životom. U dvadestosmoj godini dobio je diplomu Kraljevske slikarske akademije, pri čemu je, u granicama mogućnosti, oslobođen ispunjavanja propisanih uslova. Smanjili su mu upisninu.
Direktor akademije je obično određivao siže diplomskog rada koji je svaki član prilikom izbora morao da podnese. Vatou je bilo dopušteno da naslika ono što sam odabere. Pet godina docnije, sa nezapamćenim zakašnjenjem, on je podneo sliku koju su njegove kolege zvanično nazvale "Ljubavna svetkovina".
Slika je primljena s neviđenim oduševljenjem i on je odmah izabran za redovnog člana Akademije. Gotovo na svemu što je Vato slikao oseća se jasno, ako ne i očevidno, neka seta. On je znao da ga svirepa bolest bez nade i predaha gura u preranu smrt, da nikad neće upoznati ljubav, i da nikad neće uživati u blagodetima zdravlja.
Teška i neizlečiva tuga, koja je pritiskala njegov plemeniti, trpeljivi duh, odražava se na njegovim slikama, ali nigde sa toliko bola kao na "Ukrcavanju na Kiteru" ( Pariz, Luvr). Po platnu se prostire raskomadana gola duša Vatoova. Na platnu „Žil“ (Pariz, Luvr), naslikanom pred sam kraj života, Vato je izlio jedan deo svoje čemerne duše. Poslednje njegovo delo je „Žersenova firma“(Državni muzej, Berlin), koju je, radeći po jedan sat dnevno, jedva uspeo da završi.
Umetnik koji je proslavio graciju elegantnog sveta, društva u kome se nije kretao. Bio je rođenjem Flamanac a proslavio je francusku ženu i bio je Francuz u najboljem smislu reči. Poslednje dane proveo je u blizini mesta Nožen-sir Marn, u usamljenoj kućici koju mu je stavio na raspolaganje jedan njegov poštovalac.
Ova uznemirena duša utihnula je 18. jula 1721. godine. Odeću koju je Vato kreirao na svojim raskošnim slikama nosiće se u Francuskoj, i po ugledu na nju, u čitavom svetu, deset godina posle njegove smrti. Ona koja će je proslaviti, Madam Pompadur, rođena je u godini u kojoj je Žan Antoan Vato, najraskošniji slikar rokoko epohe zauvek sklopio oči.
(wikipedija i http://www.artnit.net/paleta/item/418-antoan-vato.html)
