Zamućen, u mislima kroz oblake bajne kao san
stena ima dasku za sletanje sva u vrbi zarasla
od leptira dižeš glavu i čarapu cepaš, u zanosu
suknju gubiš, na ekser dok preskačeš ogradu
lice, bluzu cepaš dok prolećeš kroz grane šljive
zastaješ, uzdihana, misliš, “pobećiće!?! Nemam,
nisam ponela semenje, klopku - šta da radim, gleda me
krila mu umorna, oklembesila su se, sklanja se
ide na ivicu, gleda nadole, gore, ponovo u mene
gotovo, otiće će!!!”
Razgolićena, u senci polako sklupčana sela si
čupaš travu, praviš loptu od dronjca preostalih
od odeće i okoline što sad strči i kožu svrbi
stavljaš je na glavu kad je počela da liči
na muzuelum ispleten na tren i izpružaš ruku
neprepoznajem, uplašen, mislim, “zgrabiće me?!?
Nisam odmoran, masno mi je perje, gladan
siromašan, dah mi je divlja lukovnica, bob
skloniće glavu od mene, pogledaće dole,
ponovo u stranu, u mene, gotovo
pretrpeće???”
Bud@ (01/12/2007)