Došli su ratni dani a Ana se borila sama, bez podrške. Tek mnogo kasnije otkrila je kroz kakvu agoniju je prolazila.
– Iako mi je karijera tada bila na vrhuncu, teško da bih pristala da se u to vreme vratim. Pamtima da sam plaćala kiriju u iznajmljenom stanu u Senjaku, pozajmljivala čekove, kanistere sa benzinom, jedva dolazila do cigareta… Verovatno mnogi misle da sam tada, ali istina je sasvim drugačija. Moja sestra milina bila je bez posla, mlađa Dobrila živela je od plate medicinske sestre, otac mi je u to vreme bio teško bolestan. Kod mene u iznajmljenom stanu primao je infuziju jer nije bilo mesta u bolnici. Ubrzo nas je i napustio… – pričala je pre nekoliko godina Bekuta za Svet, i dodala:
– Sin Igor je baš u to vreme bio u vojsci, a ja sam se strašno plašila. Bojala sam se za sve nas i bilo mi je beskrajno teško. Vešto i ljudski sam potisnula jezivu brigu i strah za sina, koji je bez upaljenih svetala vozio vojna kola od Prištine do Priboja. A na sceni ništa nije smelo da se primeti, i od mog osmeha i mojih pesama smo svi zavisli. Ne bih volela da zvučim kao velika mučenica jer znam da je mnogima bila daleko teže nego nama, ali ipak me boli što pojedinci veruju u pogrešnu verziju te priče, a to je da sam kao folk diva na bilo koji način profitirala na tuđoj nesreći. Istina je da nisam dobila ni kredit, ni stan, ni plac, ni penziono, ni zdravstveni osiguranje. Prosto sam se i izborila za opstank svoje porodice i na to sam veoma ponosna – ispričala je, dostojanstevno ne pomenuvši razvod niti ičiju krivicu.
