Postoji trenutak kada se reč zatvori u sebe.
Kada glas ne odlazi do onoga kome pripada.
Kada dah više nije most između dvoje,
već zid između onoga što je bilo
i onoga što je moglo biti.
Postoji trenutak kada dodir ostane u vazduhu,
prošlost u očima, ali bez imena.
Kada znaš da si jednom bio viđen,
ali sada si tek senka misli
koje su se umorile od pokušaja.
Nismo nestali, ali ni ostali.
Stajali smo između,
na mestu gde se koraci ne odlučuju,
gde šapat ne bira da bude krik...
gde ništa nije prošlo,
a sve je već kasno.
Da li smo pobedili vreme,
ili samo odložili njegovu presudu?
Da li smo izmakli nestanku,
ili smo postali njegova odložena verzija?
Zamalo da nestanemo...
Ali ako zamalo nije isto što i spas,
šta smo onda sada?
Ne izgubljeni. Ne pronađeni.
Ne prošli. Ne sadašnji.
Večni pokušaj.
Večni rub.
Večno ono što zamalo nije bilo kraj.
