Jedan organizam zaljubio se u jedan drugi organizam. Na skupštini organa bilo je burno.
„Konačno možemo imati decu!“, rekoše testisi.
„Yebat ću ja vas zajedno s spermićima“, reče penis, „Ne dovodi svaka penetracija do začeća!“
„Penetriraš ti uglavnom mene, budalo!“, reče desna šaka.
„Uh, ma 'ebem vam...“
„Mi ne vidimo razloga da se toj ljubavi prepreke postavljaju“, rekle su oči: „Predmetni organizam vrlo je ugodan oku, kao i drugom.“
„Ali ima kreštav glas“, nadodaše uši simultano.
„Dosta gluposti“, reče jetra, „Ja, kao najveća žlezda predlažem da se ograniči potrošnja alkohola. Zaljubljeni organizmi podosta piju, a znate i sami koliko je to pogubno za mene.“
„Mi mislimo da pivo može proći, osećamo se tako pročišćeni nakon cele gajbe!“, rekli su bubrezi.
„Ovde svatko misli samo na sebe“, reče koža, „Ja, kao najveći organ podsećam u kojoj meri su dodiri kože o kožu korisni za celokupno psihofizičko zdravlje organizma. Stoga, poseta kozmetičaru...“
“Ti kao ne misliš na sebe, a celo vreme brineš za ovaj potkožni prišt na leđima koji si sama skrivila!“, rekoše pluća, te, udahnuvši duboko, nastaviše: „Mi smo protiv ovoga, govorim u ime oba krila: intenzivnim telesnim kontaktima respiratorni sistem izložen je brojnim infektivnim rizicima...“
“Ajde molim te ne preteruj“, reče srce, „Nije ti ovo Čarobni breg! Valjda se mene pita kada je ljubav u pitanju....“
„Ne pita se tebe ništa“ rekla je štitnjača, „To da je srce nekakav ljubavni organ, nauka je davno pobila. Srce moje, ti živiš u prošlosti. Ovde je pre svega reč o pretnji hemijskim disbalansom koji bi neko trebao pažljivo iskalkulisati.“
“Ali ko?“ pitali su krajnici, pljuckajući šlajm.
„Kako ko?“, odgovorila je štitnjača. „Pa kolega mozak i središnji mu nervni sistem - ako zatreba.“
“Tako je!“, povikaše folikule, tako jako da se organizam sav naježio.
„No, mozgu, reci, šta da činimo.“
Od mozga ni traga ni glasa.
„Čekaj malo, pa šta mu je, da nije bolestan?“
„Jeste. Bolestan je u mozak.“
„Nije bolestan“, rekle su oči, „Spava. Znamo to jer smo zatvorene. I znamo da sanja jer se mičemo same od sebe: amo-tamo, amo-tamo, amo-tamo...!“
„Ma dosta! Ah, taj gad mozak, sigurno sanja taj drugi organizam u koji se ovaj naš organotumplek zaljubio!“ primetila je žuč.
„Ujahana hana...“
„Ko je to rekao?
„...“
„Zna li neko? Ko je to bio?“
„Ne.“, rekoše svi organi.
„Ujahana hana.“
“******, da nije opet ono...“
„Šta želudče?“
“Ma ne mogu ni reći, muka mi je od toga... Da nije opet neki parazit!“
„Do đavola i posao“,rekoše limfni čvorovi“, „Pa tek smo se rešili gljivica!“
„Meni nisu smetale“, rekla je koža, „Barem mi nije bilo dosadno, jer znate, biti granicom dvaju svetova...“
“Ućuti već jednom, ovo su ozbiljne stvari“, rekao je jezik, „Samo da nije pasja trakavica.“
“Ti i tvoja hipohondrija“, rekao je ****, „Radije vežbaj nazale!“
„Ne seri!“
„Ujahana hana!“
„Ma što je to ljudi, jesu li antitela krenula?“
“Ne, još uvijek primaju u goste novu vakcinu.“
„Možda bi trebalo otići doktoru, a ovaj naš lobotomko još spava!“
„Najbolje da i mi probamo zaspati, pa ćemo ujutro videti.“
“Zaspati? Ali organi ne smiju...“
“Pssst! Laku noć.“
“Laku noć.“
„Laku noć.“
„Laku noć.“
„Laku...“
„Ujahana hana!
