Žali, Bože, sve smo upropastili.
Džaba bilo ljubavi ako smo se rastali.
I što je nismo čuvali kao
da je nismo hteli.
Džaba bilo poljubaca zrelih.
Žali, Bože, što vidim kroza njega
malo ničeg, a puno svega.
Ja ne znam da sam takvog srela.
Ja ne znam da sam takvog htela.
Žali, Bože, što se borim sama,
spašavam bušan brod bez jedara
- nemam ruke za bolje,
a za bolje nemam volje.
Samo poželim da je ovde.
Žali, Bože, ružan san
svakoga jutra pred tužan dan,
i jedan osmeh za utehu i setu,
za jedne jedine,
najlepše oči na svetu.
Žali, Bože, samo ti si svuda
kad nikoga nema glava luda.
Premalo mirna, previše budna.
Kažnjena sećanjima, omeđena morima
bez dna i kraja svakog vida
- žrtva bačena sa svakog hrida.
Žali, Bože! Ja nemam način
da se u duši njegovoj ukalupim
bez straha da ne izgorim
zajedno sa vremenom i daljinom.
Zajedno sa svakom novom šmizlom
koja će mu dati manje,
i dobiti više, jer tako mora.
Žali, Bože, beogradska jutra,
i moje sutra,
koje neću da svane sutra kad osunča topao krevet,
a njega nema unutra.
Žali, Bože, nedokaznog stvora,
što se sa mnom na isti krst zaklinj'o,
a sad ga nosim sasvim sama,
u susret talasima okeana
pustoši u njemu koja čili, da proguta moje ime.
I jedno bledo 'Ne zaboravi me'.
Žali, Bože, moje prijatelje koji vode bitke
- sve neke svoje, i sve neke tuđe,
a nikako one najstrašnije i najluđe
što ostale su moje.
Žali, Bože, ovu pesmu
koju neće shvatiti niko do nas dvoje,
al' nju barem imam kao svoje
- i bar znam da negde čeka,
i bar znam da negde spava,
miran i od svega zaklonjen ljubavlju
dalekih napuklih nedara.
Džaba bilo ljubavi ako smo se rastali.
I što je nismo čuvali kao
da je nismo hteli.
Džaba bilo poljubaca zrelih.
Žali, Bože, što vidim kroza njega
malo ničeg, a puno svega.
Ja ne znam da sam takvog srela.
Ja ne znam da sam takvog htela.
Žali, Bože, što se borim sama,
spašavam bušan brod bez jedara
- nemam ruke za bolje,
a za bolje nemam volje.
Samo poželim da je ovde.
Žali, Bože, ružan san
svakoga jutra pred tužan dan,
i jedan osmeh za utehu i setu,
za jedne jedine,
najlepše oči na svetu.
Žali, Bože, samo ti si svuda
kad nikoga nema glava luda.
Premalo mirna, previše budna.
Kažnjena sećanjima, omeđena morima
bez dna i kraja svakog vida
- žrtva bačena sa svakog hrida.
Žali, Bože! Ja nemam način
da se u duši njegovoj ukalupim
bez straha da ne izgorim
zajedno sa vremenom i daljinom.
Zajedno sa svakom novom šmizlom
koja će mu dati manje,
i dobiti više, jer tako mora.
Žali, Bože, beogradska jutra,
i moje sutra,
koje neću da svane sutra kad osunča topao krevet,
a njega nema unutra.
Žali, Bože, nedokaznog stvora,
što se sa mnom na isti krst zaklinj'o,
a sad ga nosim sasvim sama,
u susret talasima okeana
pustoši u njemu koja čili, da proguta moje ime.
I jedno bledo 'Ne zaboravi me'.
Žali, Bože, moje prijatelje koji vode bitke
- sve neke svoje, i sve neke tuđe,
a nikako one najstrašnije i najluđe
što ostale su moje.
Žali, Bože, ovu pesmu
koju neće shvatiti niko do nas dvoje,
al' nju barem imam kao svoje
- i bar znam da negde čeka,
i bar znam da negde spava,
miran i od svega zaklonjen ljubavlju
dalekih napuklih nedara.
