(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ZAHVALNI SUDBI
Jutro kao i svako. Olga ustaje u svom jutru a Zoran u svom a opet to jutro im je i zajedničko. Malo čudno ali tako im odgovara. To je neki njihov modus. Godine ga njihove nametnuše nekako. Sami žive oboje, svako u svom stanu, u svom poslu, u svom svetu a opet vezani mislima koje samo bljesnu i preseku svakodnevicu. Naravno da se i vidjaju...još zdravi, pravi i puni života....već kako se dogovore. Nekad se samo čuju telefonom....nekad je to strast zrelih ljudi, jaka....ona koji nosi sve naredne dane. Divno razgovaraju njihova tela vodjena željom koju ljubav stvara. Nekad su samo nežni....neverovatno nežni. Kažu ljudi koji ih vidjaju da se parkom šetaju ....ruka u ruci, nekad ćuteći, nekad pričajući, smejući se...ali prosto zrači nežnost iz njih....zrele godine za zrelo voljenje....i da, ne može to svako....oni umeju. Vole svoje slobode i samoće ali vole i da budu skupa. Oboje razvedeni, već prekaljeni u životima sa nekim drugim ljudima, naučeni da poštujući svoje samoće poštuju i tudje i zahvalni sudbi što su se sreli, upoznali i opstali zajedničkim trudom jer ljubav, kakva god da je, je samo kompromis za koji naravno, treba dvoje.
Razumeli su se ali i raspravljali kad ne misle isto. Varničilo je tada na sve strane od žustrine njihove....ali se nekako uvek završavalo kompromisom. Često su isto govorili u isto vreme ili pomislili....iste reči u istoj sekundi ili bar iste misli samo malo drugačijim rečima rečene. Nekako kao srodne duše. A opet, bili su tako različiti. Ti trenutci istosti koji se dese su prelepi i nema veze da li su tada jedno kraj drugog ili razgovaraju telefonom...osećaj zagrljenih duša i smehom skrivena ljubav što se to opet desilo je ono što oboje osećaju.
Mnogi su se pitali zašto ne žive skupa, zašto se ne venčaju kad im ništa ne smeta. Nisu hteli da kvare ovo što imaju jer je bilo prelepo baš zato što je imalo svoju slobodu i obavezu i neobavezu. Ujutru bi se čuli telefonom....kratko, da započnu dan skupa, a uveče bi se videli ili opet preko žice razgovarali već kako njihovi dani donesu.
„Ovih je dana Zoran nešto ćutljiv, glas njegov mi govori“.....pomisli Olga....“čudan mi je.“ Osećala je jednostavno da ga nešto muči.
Naravno da nije pitala....samo je bila tu, u mislima sa njim i čekala. Predveče, nakon celog dana njegovog nejavljanja, pozva ga.
„ Hej, Zoki, šta radiš....nema te celog dana“ nežno i veselo govori Olgin glas a sva drhti u sebi od nečega...bojazan.
„Zdravo Olgić.....pa.....evo....imam jedan problem koji sad moram rešiti. Nema više vremena za odlaganje pa sam sav u tome. Nisam hteo da te opterećujem.“
„Mogu li ti nekako pomoći?“ već ne može sakriti drhtaj straha u glasu upakovan u ljubav i brigu....Zoran sve to oseća....njenu ljubav tako brižnu i nežnu.
„Već pomažeš dušo, time što postojiš“ nežno....najnežnije na svetu odgovara muški glas.
„Sad morad ići.....čujemo se kasnije“
„Važi......“ ona ostaje da sedi sa slušalicom na grudima uživajući u tolikoj ljubavi u svega par reči a onda se prenu, skoči da završi dan dok se on ne javi....da bude slobodna....trebaće mu da ga prati....zna...
On par sekundi sedi sa tom njenom ljubavi u sebi, potom ustaje i izlazi iz stana krenuvši put svoga dela dana....da završi šta sve mora i da joj opet dodje ....da uroni u tu ljubav koja će ga čekati...zna...
Napisano na osnovu istinite priče....
PS Dobro jutro blogeri....lepe misli, lep dan, lepo veče želim...al' prvo..
pa dobro ...videću kad dodjem u zrele godine
