(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ZAGRLJAJ S LEDJA
Niko nije savršen niti bezgrešan. Daleko od toga. Svi imamo svoje vrline i mane, bubice, momente, želje, navike i naravno granice, a sve sazdano od kombinacije datog nam genetskog koda i životnog štep boda, te svi ispadnemo različiti. Različitosti poštujem, ali ne moram da ih trpim ako me na bilo koji način vredjaju ili iritiraju. Okret i nema me. To je što se tiče sveta van uže porodice. U porodici, ako postoji vredjanje ili iritiranje toliko da ne možete s razumevanjem da ga iskulirate, znači da nešto debelo nije u redu. Da ne skrenem ovim uvodom van priče...umem ja to hahahaah
Deca nekad zaista umeju da vas izlude. Specijalisti za to su pubertetlije upravo zbog težine onoga što mogu da učine nesvesni u svojoj naivnosti i mladosti. Naši su učeni da pričaju, da razgovaraju sa nama, dogovaraju, da smo mi uvek tu i za lepo i za manje lepo. Doduše, sa njima stvarno nismo imali problema tipa lošeg društva, droge, pijančenja, sekti itd...Maki je uglavnom bio zadužen za treniranje naših živaca u srednjoj školi, ali i to preživesmo hahaha E, sad, to što mozak tek stasalog mladunčeta, kome hormoni naredjuju i neke još nedefinisane genetske osobine koje samo istrče u momentu na teren i ostave zapanjene roditelje, tu raspoloživost roditeljsku shvata kako njemu odgovara, tj. kao da sve može, je druga stvar, tj. stvar koja kad roditelji zatvore otvorena usta i pritisak se u glavi koliko-toliko normalizuje kad ugledaju lošu genetiku kako sikće, trebaju da reše. I da, to rešavanje ne može da čeka, nego na licinom mestu mora da se obavi. I naravno, kako to već obično biva, mesto i vreme rešavanja tog zadatka sa ne zna se koliko nepoznatih, upada baš u neki roditeljski užasno težak dan kada dodje kući jako, jako umoran i bez snage. Svi imamo te dane i svi imamo, ili smo imali, pubertetlije koje vas baš taj dan dočekaju onako....domaćinski.
Bogu hvala, a malo i nama, takvih dočeka je bilo svega par komada. Uspehom smatram što se nikad nisu ponovili...ne računam sinovljevo srednjoškolsko vreme hahaha
I kad jedan roditelj poludi od lepote dočeka, drugi treba da je pribran, jer ako oboje pošašave pored već šašavog pubertetlije onda je pubertetlija pobedio.
U jednoj jedinoj takvoj situaciji ja sam izgubila kontrolu....ne zato što nisam verovala ćeri, što sam bila protiv nje, mada ono što je htela nije dolazilo u obzir čak i pored moje maksimalne tolerancije i poverenja, već od silnog straha jer sam u njoj, u njenom insistriranju i ponašanju tad videla nešto što je užasom obeležilo ceo moj život, nešto od čega se ježim i danas...ekstremna sebičnost i isključivost sa stavljanjem pred svršen čin, nemisao o drugima (ovde bih stala jer ne želim da idem tamo) ...videh u sekundi oca i brata....sećam se samo užasnog straha i krvi koja mi je kao pod pritiskom jurnula u glavu. Mene, samo to može da izbaci iz ravnoteže...kao katapult.
Ruka je poletela...šamar je bio toliko silan da ju je bacio na zid...zaprepašćenu nastavila sam da je udaram po rukama....Maca je dotrčao iz druge sobe, odvojio me od nje i posadio na krevet, a nju uzeo za ramena, stegao kao mengelama onim moćnim rukama i samo rekao
„Ona je sve što imam. Hoćeš srce da je strefi? Šta ja da radim bez nje? Nemaš prava na to zbog ovog tvog klinačkog hira !“
Jačina onoga što je rekao ćeru je dozvala pameti. Klekla je kraj mojih nogu plačući....kosa u prstima....šarena svila....zaspasmo zajedno. Maca je samo izašao iz sobe.
Nikada mi nije rekao lepšu izjavu ljubavi, niti je učinio veće delo ljubavi ....sve je tu i što je najvažnije to je iskreno i fala bogu traje.
Nikada više nisam izgubila kontrolu, a nije ni bilo situacija. Ovaj razlog se nikada više nije ponovio, što mi je neizmerno drago.
Svi smo izašli iz ovoga sa novim saznanjima koliko smo vredni jedni drugima..neprocenjivi.
Pazite jedni na druge jer istina je da ptići odleću iz gnjezda, tako i treba, što bi rekla moja mama (svekrva) „deco, samo da vas ništa ne boli“, a onda koga imate nego onog ko je kraj vas. Zato, pokažite ljubav, brigu, sitne pažnje koje kažu „vidim te“ „stalo mi je““ne mrzi me“....uradite i neke sitne lude stvari, neočekivane, obradujte, pokrenite sebe i onog drugog jer samo tako ćete održati živost, strast, poštovanje i ljubav.
Mesecima me drži život...onako baš......gadno čvrsto. Svih tih meseci snage mi je samo nestajalo ali sam se borila. Svih tih meseci On je bio tu, uz mene. Puštao me da budem svoja, nekad podvikne kad preteram, nekad zagundja, nekad me ljubi, mazi, zasmejava, nekad sklanja moju nervozu pričom ili strašću me pokreće...nekad me pušta da ćutim...prilagodjava se meni sklanjajući sebe....prati me. Kada sam napokon pala, sad u aprilu.....napunio mi je dvorište cvećem, psima, radio je umesto mene, sadio, zalivao ...da me dočeka lepota....svaka kafa je govorila, svaka gomila palačinki, svaki dolazak po mene na posao.... „ajde, dodji...Maco, ovo si ti......dodji, vidi kako si lepa.....ovo smo mi...hajde, ovde je život....“ I uspeo je. Stvorio je ambijent u kome se prepoznajem, u kome sam ja ja, u kome je svo naše stvaranje, prelepo, u kome je sva snaga i vrednost ovog sveta....i opet sam tu, još jača od svih mojih ljubavi....kao što je i on tu jer sam isto govorila i radila mesecima dok je njega život lomio...pratila sam ga.To je kao zagrljaj s ledja...pogled slobodan, ne guši, ne davi, ledja sigurna, možeš se nasloniti a da ne gledaš i ne strepiš, a kad poželiš da se okreneš vidiš lice.
Ništa ne uništava zajednicu kao sebičnost i nebriga a vala i stereotip. Ovo važi za sve vrste odnosa medju ljudima jer svaki odnos je jedna vrsta zajedništva.
Tako je lako uništiti a tako teško održati živom ljubav i poštovanje a oni su temelji zdrave porodice. Zdravlje joj daju roditelji i njihov zadatak je da tome nauče decu. Kada ih to nauče, onda mogu da ih puste da odlete sigurni u njihov let...i da čekaju tako živi i puni oboje da ptići po pomoć ili radost u staro gnezdo dolete.
Pazite jedno na drugo jer samo jedno drugo i imate, a to je mnogo više nego što većina ljudi, na žalost, ima....neprocenjivo blago vama s razlogom dato.
PS Samo da vas ništa ne boli.....san što odmara želim svima
:
