(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
ZAGRLI ME JAKO
Znam da misliš da nisi kao nekad
i da snaga ti na sve strane ne pršti
i čelo ti se mnogo češće mršti.
Znam i da misliš da ruke ti slabe
ali mili znaj, volim ih i takve
i oko ti volim, i srce čoveka.
Ma ni ja nisam kao nekad
Snaga mi curi….odlazi nekud
Vidiš I sam….
da nisam ona što snage ima
Za sve snove I ideje nove.
Moć trebam da skupim
Osmeh da podarim
A moći nemam….
Ne volim vreme kada osmeh mi je skup
Dodjoše sede I umor tela
Misli mi spore….odmor mi treba
Samo pitam se od čega…..
Odgovor je …od svega….
Život ostavlja tragove na nama
Saplićemo se o sopstvene brazde
Ispisane na duši
I kad imamo osećaj
Da sve počinje nekako da se ruši
Kad postane preteško
I tebi I meni
Veruj mi….lakše je kad smo zagrljeni.
Manje nas vetrovi biju
Grejemo jedno drugo
I vičemo iz glasa……beži tugo.
I ako sakupimo naše moći
Onda ćemo sigurno moći
Da pozovemo osmeh
I on će doći.
Zato…..hajde dodji,
Zagrli me jako…
Moj nemiru, moje blago
godine ne važe u ljubavi do veka
meni si lek
tebi sam lek
dovoljno za ceo vek.
PS Nekada se i snaga umori....
nekada se i snaga razboli...
sačekajmo da ozdravi...
sačekajmo da se odmori...
