Јуче на фејсбуку налетим на причу/сведочанство "Бијела дугмад". Читао сам је као и сваку те тематике са грчем у стомаку, кнедлом у грлу и сузом у углу ока. У питању је сведочанство седмогодишњег дечака, сада старца, о насилном одвајању од поородице приликом депортације у Јасеновац 42-ге, смрти оца, мајке, на коју му је једина успомена остало "бијело дугме", које јој је отргао са сељачке блузе док су га отимали из мајчиног загрљаја, тортурама у логору, и слободи коју је дочекао.
Јутрос чујем причу о двогодишњем Данилу Цокићу који је погинуо у мартовском погрому заједно са оцем и трудном мајком.
"На Петровачкој цести", песма Бранка Ћопића је нешто што ми се дубоко урезало у мозак након првог читања, и на свако следеће пустим сузу.
Добро, ратови су били, људи су зли, злочини се дешавају... Не могу само да схватим како неко може да одузме живот детету. Нежна душа, тек стигла на свет, није стигла ни да помисли, а камоли учини неко зло. А душманин са зверским смехом, изобличеним лицем и злим сјајем у оку подиже каму.
Било је, прошло, треба живети, али оно што ме боли је то, да потомци џелата, нико им не тражи да признају, довољно је да ћуте, али не, они се упиру да релативизују злочине и аболирају злочинце. Можда би и било могуће опростити да је злочинце стигла земаљска правда. Божија ваљда јесте, или тек хоће. Неки су, као Благоје Јововић узимали правду у своје руке. То је био једини начин...
Да ме не би оптужили за једнострани поглед на свет, јавно се одричем сваког бахатог, пијаног војничине који је починио злочин у било ком рату уназад, а било их је и ратова и злочина, у моје име и у име мог народа. Желим му да га на овом свету стигне људска, а затим и Божија правда.
Жао ми је што нисам достојан наследник мојих предака, који су били спремни да опросте, и тиме заслужили златни ореол и звање небеског народа, али не могу. Децу не могу да опростим.
Јутрос чујем причу о двогодишњем Данилу Цокићу који је погинуо у мартовском погрому заједно са оцем и трудном мајком.
"На Петровачкој цести", песма Бранка Ћопића је нешто што ми се дубоко урезало у мозак након првог читања, и на свако следеће пустим сузу.
Добро, ратови су били, људи су зли, злочини се дешавају... Не могу само да схватим како неко може да одузме живот детету. Нежна душа, тек стигла на свет, није стигла ни да помисли, а камоли учини неко зло. А душманин са зверским смехом, изобличеним лицем и злим сјајем у оку подиже каму.
Било је, прошло, треба живети, али оно што ме боли је то, да потомци џелата, нико им не тражи да признају, довољно је да ћуте, али не, они се упиру да релативизују злочине и аболирају злочинце. Можда би и било могуће опростити да је злочинце стигла земаљска правда. Божија ваљда јесте, или тек хоће. Неки су, као Благоје Јововић узимали правду у своје руке. То је био једини начин...
Да ме не би оптужили за једнострани поглед на свет, јавно се одричем сваког бахатог, пијаног војничине који је починио злочин у било ком рату уназад, а било их је и ратова и злочина, у моје име и у име мог народа. Желим му да га на овом свету стигне људска, а затим и Божија правда.
Жао ми је што нисам достојан наследник мојих предака, који су били спремни да опросте, и тиме заслужили златни ореол и звање небеског народа, али не могу. Децу не могу да опростим.
