Ријетки су сати, још рјеђи дани
кад моја мисао илузију не ствара,
кад ум није креативно болестан
и кад сам сасвим површно у јави.
Све те ситнице што некад промакну
наивном оку кад у мене гледа,
све то и још много више се рађа
у мени стално опет и изнова.
Бистре капи јутарње росе у зору
што каткад овлаже емоције старе и
покажу бруталну стварност очима,
дођу као хладан туш на ниску температуру.
Али ја сам, ипак, онда свјеснија заблуда
које ме опсједају и које живим,
ја сам онда болно тмурнија и сигурнија
да у мени клијају још само пусте жеље.
кад моја мисао илузију не ствара,
кад ум није креативно болестан
и кад сам сасвим површно у јави.
Све те ситнице што некад промакну
наивном оку кад у мене гледа,
све то и још много више се рађа
у мени стално опет и изнова.
Бистре капи јутарње росе у зору
што каткад овлаже емоције старе и
покажу бруталну стварност очима,
дођу као хладан туш на ниску температуру.
Али ја сам, ипак, онда свјеснија заблуда
које ме опсједају и које живим,
ја сам онда болно тмурнија и сигурнија
да у мени клијају још само пусте жеље.
