Danilo Kiš je u poslednjoj priči u "Grobnica za Borisa Davidoviča" davne 1976. godine napisao:
..."nema ni pravog čara, ni pravog majstorstva, ni iskrenih osećanja, pa ni izrazito slabih mesta"...
Pre 9 godina pozorišna kritika nije bila blaga kada je iznosila svoj sud za beogradsku predstavu
"Gospođica" u režiji Gorčina Stojanovića:
"Otegnu se dobro ta dva sata Stojanovićeve "Gospođice", ali istrpi to nekako čovjek"...
"U predstavi Gorčina Stojanovića je manje više sve podjednako slabo"...
"Predstava dosadna, teško je reći da li je dosadnija onima koji su je čitali, ili onima koji nisu
čitali roman"...
"Predstava neprijatno podseća na novoprimitivnu poetiku, na "Top lista nadrealista", jer
Stojanović ne može da odoli jeftinom pokušaju duhovitosti"...
"Voja Brajević tumači lik klovnovskog pesnika, pijanicu, budalesajući se i kreveljeći se"...
Prilično neutralan pripovedački glas se u većem delu romana drži tačke gledišta vrlo bliske vizuri
glavnog lika, Rajke Radaković. Ovaj pripovedačev glas se u "Gospođici" povremeno odvaja od
središta svesti junakinje i to uvek kada čitaoca treba uputiti na sudbinu drugih likova, ili bitne
događaje u vremenu...
Proticanje života Rajke Radaković je Ivo Andrić opisao u znaku jedne strasti - ljubavi prema novcu.
Naš Nobelovac Rajku nije gradio kao tip tvrdice, već, kako je uvek naglašavao, kao posebnu
vrstu ljudske sudbine, pa tako, kroz usta njene tetke kaže da je Rajka "kruška divljakuša"...
U svom romanu, Andrić je predstavio priču o patološkom obliku štednje i jalovom životu glavne
junakinje, koja se zbog bankrota oca i amaneta koji joj je ostavio na samrti, posvetila isključivo
sticanju i čuvanju novca, postajući neosetljiva na svet oko sebe...
Danas se sa Andrićevom antiheroinom mnogi mogu identifikovati i neće joj uzeti za zlo što je
radila strašne stvari, jer ih je, shvataju, radila iz svoje slabosti.
I za čitaoce romana i za gledaoce predstave je veoma interesantno koliko ova hronika, koja se
proteže od početka 20. veka u Sarajevu do 30-ih godina u Beogradu, korespondira podelom sveta
na bogate i siromašne, sa ratovima, rušenjima svetova kakve znamo, pojavom spekulanata u mutnim
vremenima, dok se menjaju epohe i sudaraju poput glečera, dajući univerzalnu sliku ljudskih karaktera,
pa smo i "Gospođica" i mi jednake žrtve čudljive promene epoha...
Devet godina posle beogradske premijere, "Gospođica" Ive Andrića se premijerno desila u Narodnom
pozorištu RS u Banja Luci... Jasno, reč je o potpuno dve različite predstave, jer je beogradska rađena
po dramatizaciji Marka Foteza, a banjalučka po dramatizaciji Vanje Ejdus, glumice Narodnog pozorišta
u Beogradu...
Ovog puta režiju potpisuje talentovana rediteljka Đurđa Tešić, koja je "Gospođicu" iznedrila tako napetu i
uzbudljivu, da je gledaoce do zadnje sekunde predstave držala prikovane za stolice...
Slađana Zrnić, prvakinja Narodnog pozorišta RS je banjalučka "Gospođica"... Ona je antiheroina, suštinski
usamljena osoba, opsesivna, pati od opsesije sticanja... I dok stiče novac, život prolazi pored nje... ona je
zatvorena za neke druge, lepe stvari bez kojih bukvalno život gubi...
I dok ona igra pustoš svoju, predstava priča o efemernosti ljudske egzistencije... Priča o tome da ako bismo
se okrenuli mnogo boljim stvarima i shvatili koliko je značajan svaki trenutak u našem životu, shvatili bismo
i to da se ne može bez svesti o bližnjem živeti... da bez topline, duhovnosti - nema života...
Đurđa Tešić je maestralnom režijom ukrasila dramatičan kraj predstave, kada je "dozvolila" da "Gospođica"
otpeva umilnim, tihim glasom Andrićeve stihove pesme "Tama":
Kontrabas i violina su razlili svoje zvuke i predivnom muzikom ispratili pevanje
nesretne "Gospođice"...
Monolog "Gospođice" i njeno umiranje su dragulj i nezaboravan kraj ove tužne
predstave...
Frenetičan aplauz prepune dvorane je više nego zaslužen...
Glumci?
Ovo je bila prilika da uživamo u izuzetnim glumačkim kreacijama fantastičnih glumaca:
Slađana Zrnić kao "Gospođica" je takva da mi nije jasno kako mi je do sada promakla, kako
sam do sada propustila da se zaljubim u takvu harizmatičnu glumicu... Ona pleni svojom
igrom i sugestivnošću i daje suštinski tonalitet celom glumačkom ansamblu...
Nataša Ivančević je nežna i puna ljubavi u ulozi majke...
Snježana Mišić je u ulozi Jovanke veličanstvena, energična, nezaboravna Beograđanka
koja se u sve meša, petlja i zapetljava sve do dramatičnog raspleta... zaista je napravila
kreaciju od ove male uloge...
Bojan Kolopić u ulozi daidže je bravurozan...
Da spomenem i ostale: Danilo Kerkez, Belinda Stijak i Pavle Pavić...
Osim što su svi glumci imali uloge naratora, svi su igrali i po nekoliko uloga u predstavi...
Priča koju su ispričali na sceni bila je propraćena muzikom kompozitora Vladimira
Pejakovića, koju su uživo izvodili Anastasija Marić na violini i Marko Kovačić na
kontrabasu...
I svi su od nemerljive važnosti i udela u ovoj divnoj predstavi u kojoj sam bez daha uživala
sve vreme...
Banjalučka Andrićeva "Gospođica" je prava poslastica za ljubitelje klasike i glumačkog umeća...
..."nema ni pravog čara, ni pravog majstorstva, ni iskrenih osećanja, pa ni izrazito slabih mesta"...
Pre 9 godina pozorišna kritika nije bila blaga kada je iznosila svoj sud za beogradsku predstavu
"Gospođica" u režiji Gorčina Stojanovića:
"Otegnu se dobro ta dva sata Stojanovićeve "Gospođice", ali istrpi to nekako čovjek"...
"U predstavi Gorčina Stojanovića je manje više sve podjednako slabo"...
"Predstava dosadna, teško je reći da li je dosadnija onima koji su je čitali, ili onima koji nisu
čitali roman"...
"Predstava neprijatno podseća na novoprimitivnu poetiku, na "Top lista nadrealista", jer
Stojanović ne može da odoli jeftinom pokušaju duhovitosti"...
"Voja Brajević tumači lik klovnovskog pesnika, pijanicu, budalesajući se i kreveljeći se"...
Prilično neutralan pripovedački glas se u većem delu romana drži tačke gledišta vrlo bliske vizuri
glavnog lika, Rajke Radaković. Ovaj pripovedačev glas se u "Gospođici" povremeno odvaja od
središta svesti junakinje i to uvek kada čitaoca treba uputiti na sudbinu drugih likova, ili bitne
događaje u vremenu...
Proticanje života Rajke Radaković je Ivo Andrić opisao u znaku jedne strasti - ljubavi prema novcu.
Naš Nobelovac Rajku nije gradio kao tip tvrdice, već, kako je uvek naglašavao, kao posebnu
vrstu ljudske sudbine, pa tako, kroz usta njene tetke kaže da je Rajka "kruška divljakuša"...
U svom romanu, Andrić je predstavio priču o patološkom obliku štednje i jalovom životu glavne
junakinje, koja se zbog bankrota oca i amaneta koji joj je ostavio na samrti, posvetila isključivo
sticanju i čuvanju novca, postajući neosetljiva na svet oko sebe...
Danas se sa Andrićevom antiheroinom mnogi mogu identifikovati i neće joj uzeti za zlo što je
radila strašne stvari, jer ih je, shvataju, radila iz svoje slabosti.
I za čitaoce romana i za gledaoce predstave je veoma interesantno koliko ova hronika, koja se
proteže od početka 20. veka u Sarajevu do 30-ih godina u Beogradu, korespondira podelom sveta
na bogate i siromašne, sa ratovima, rušenjima svetova kakve znamo, pojavom spekulanata u mutnim
vremenima, dok se menjaju epohe i sudaraju poput glečera, dajući univerzalnu sliku ljudskih karaktera,
pa smo i "Gospođica" i mi jednake žrtve čudljive promene epoha...
Devet godina posle beogradske premijere, "Gospođica" Ive Andrića se premijerno desila u Narodnom
pozorištu RS u Banja Luci... Jasno, reč je o potpuno dve različite predstave, jer je beogradska rađena
po dramatizaciji Marka Foteza, a banjalučka po dramatizaciji Vanje Ejdus, glumice Narodnog pozorišta
u Beogradu...
Ovog puta režiju potpisuje talentovana rediteljka Đurđa Tešić, koja je "Gospođicu" iznedrila tako napetu i
uzbudljivu, da je gledaoce do zadnje sekunde predstave držala prikovane za stolice...
Slađana Zrnić, prvakinja Narodnog pozorišta RS je banjalučka "Gospođica"... Ona je antiheroina, suštinski
usamljena osoba, opsesivna, pati od opsesije sticanja... I dok stiče novac, život prolazi pored nje... ona je
zatvorena za neke druge, lepe stvari bez kojih bukvalno život gubi...
I dok ona igra pustoš svoju, predstava priča o efemernosti ljudske egzistencije... Priča o tome da ako bismo
se okrenuli mnogo boljim stvarima i shvatili koliko je značajan svaki trenutak u našem životu, shvatili bismo
i to da se ne može bez svesti o bližnjem živeti... da bez topline, duhovnosti - nema života...
Đurđa Tešić je maestralnom režijom ukrasila dramatičan kraj predstave, kada je "dozvolila" da "Gospođica"
otpeva umilnim, tihim glasom Andrićeve stihove pesme "Tama":
Kontrabas i violina su razlili svoje zvuke i predivnom muzikom ispratili pevanje
nesretne "Gospođice"...
Monolog "Gospođice" i njeno umiranje su dragulj i nezaboravan kraj ove tužne
predstave...
Frenetičan aplauz prepune dvorane je više nego zaslužen...
Glumci?
Ovo je bila prilika da uživamo u izuzetnim glumačkim kreacijama fantastičnih glumaca:
Slađana Zrnić kao "Gospođica" je takva da mi nije jasno kako mi je do sada promakla, kako
sam do sada propustila da se zaljubim u takvu harizmatičnu glumicu... Ona pleni svojom
igrom i sugestivnošću i daje suštinski tonalitet celom glumačkom ansamblu...
Nataša Ivančević je nežna i puna ljubavi u ulozi majke...
Snježana Mišić je u ulozi Jovanke veličanstvena, energična, nezaboravna Beograđanka
koja se u sve meša, petlja i zapetljava sve do dramatičnog raspleta... zaista je napravila
kreaciju od ove male uloge...
Bojan Kolopić u ulozi daidže je bravurozan...
Da spomenem i ostale: Danilo Kerkez, Belinda Stijak i Pavle Pavić...
Osim što su svi glumci imali uloge naratora, svi su igrali i po nekoliko uloga u predstavi...
Priča koju su ispričali na sceni bila je propraćena muzikom kompozitora Vladimira
Pejakovića, koju su uživo izvodili Anastasija Marić na violini i Marko Kovačić na
kontrabasu...
I svi su od nemerljive važnosti i udela u ovoj divnoj predstavi u kojoj sam bez daha uživala
sve vreme...
Banjalučka Andrićeva "Gospođica" je prava poslastica za ljubitelje klasike i glumačkog umeća...
