Не видим разлог да се сада прича о издаји. Било шта да ми сада урадимо не може да надвлада оно што смо пре 20 година потписали.
За оне који се не сећају, после бомбардовања је требало у скупштини изгласати папир којим се проглашавају услови мира.
Тадашња влада је била СПС / СРС. Посланици СРС су "херојски" побегли па је за већину ускочио СПО. Касније се власт наставља са већином СПС / СРС и бива демонтирана 5. октобром.
Потписали смо да се ограни државе повлаче са КиМ, да безбедност одржавају трупе северноатланског пакта, цивилна власт се врши уз помоћ УН и да ако се Нато сложи, ми можемо да имамо неколико стотина граничара према Албанији.
Повлачење државе је пораз, а не победа.
Трупе северноатлантског пакта... нисмо добили чак ни УН трупе, него сам Нато.
Цивилне власти су... дивља хорда је прецизан опис стања на терену.
Да се Нато сложи... ма јок, тога нема. Кад на врби роди грожђе.
Да подсетим да у скупштини изгласан мир из 1999. није никада потврђен референдумом. Да ли да сматрамо да је важећи?
У складу са тим, шта би неки следећи референдум променио, када имамо већ 20 година важећи пропис?
Споразум из 1999. је грозан. То је наш пораз, мада су неки то представили другачије.
Тада сам био задовољан што поново имамо мир, али сам сада склон да гласам против споразума. Боље рећи, треба да кажемо да је цар го. Не треба ствари да третирамо са "такнуто макнуто". Јесте срамота пораза, али може да буде још већа слава повратка и победе.
Разумемо ли однос снага у свету? Да бисмо ми ово сами направили требаће нам 100 година (јер смо деценијама радили погрешно, не може то да се поништи за дан), па и то само ако однос снага у свету буде повољнији.
Наравно, ако за 100 година Србија не буде земља са 2 милиона Срба, онда су наше све границе неодрживе.
Радимо ли шта паметно? Ја не видим. Не знам ни кога бих предложио да поведе.
