Na stolu od mesečine i šapata zvezda,
vatra i voda su iznele svoje darove...
U okrilju tišine, gde vreme ne teče,
srele su se bez reči.
Nisu razgovarale, samo su se razumele.
Ne kao prolazni gosti,
već kao sile utkane u tkivo same večnosti.
Ne kao protivnici, ne kao suprotnosti,
već kao tajni saveznici u gozbi stvaranja.
Vatra je donela hleb pečen na svom dahu,
zlatan, topao, krckav od vremena.
Ponudila je vino, tamno i gorko,
od tamjanike što pamti sunce u svom korenu.
Donela je začine, smelog ukusa,
što pale jezik kao istina u ponoćnom razgovoru.
I obećanja,
prah zvezda, iskru prve misli,
prasak svetlosti u tami svemira.
Nudila je snagu, pokret, toplinu i oprez
ne da bi vladala, već da bi oblik davala...
A voda… voda je donela bistrinu,
u vrču od snova i odraza.
Ponudila je voće, sočno od kiša,
u kome se ogledala jutra i tajne izvora,
ogledala, odsjaj prošlosti,
budućnosti i sadašnjeg trenutka,
pesmu, nežnu, neizrečenu,
što hladi srce dok sluša kikot zvezda,
pamćenje i dah večnog toka koji zna sve priče.
I dok su lomile hleb sudbine,
vetar je šaptao tajnu njihovog postojanja.
Vatra bez vode je bez korena,
bez odraza i smisla.
Voda bez vatre je bez pokreta,
bez promene i bez snova.
Sedele su zajedno, bez žurbe, bez rata.
Plamen je titrao, kap je drhtala.
Znale su - večera nije samo hrana,
već susret, nežnost, mera stvaranja.
I dok su se gledale preko stola,
znale su - one nisu neprijatelji,
nisu suprotnosti, one su jedno,
neodvojivo spojene u plesu stvaranja.
I kad su prvi zalogaji dotakli usne,
svet se opet rodio u njihovom spoju.
Pile su vino od spoznaje,
lomile hleb večnog stvaranja,
i zapisale zavet u tišini noći,
da će uvek biti zajedno,
da će stvarati u ravnoteži,
da će plesati na ivici sveta,
dokle god svet bude želeo
iznova da se rađa.
Poslednja izmena:
Puno nežnosti satkano u jednoj pesmi.
