Jedno razmisljanje o zivotu, o ljudima, o osecanjima i svemu sto ljude moze uciniti sretnim odnosno nesretnim.
Veoma cesto se desava da se sedne u voz zivota, i da u taj voz sa vama ulaze i izlaze razni ljudi. Neki dragi neki manje dragi. Ulaze ljudi cista srca i ljudi koji se od samog ulaska laktaju i remete tudji put. Od cega zavisi koga cemo primiti u nas kupe, to niko ne moze tacno da objasni. Neciji kriterijumi su ovakvi aneciji onakvi. Svi imamo razlicita merila i pristup ljudima. Kako ih tacno razvrstavamo to je individualno. Neko po liku, neko po hodu, neko po glasu kada ga cuje, neko pak oseti harizmu neciju. Nekada se ucini da je to prava osoba i da vredi pokusati podeliti sebe i svoja razmisljanja i osecanja. Sto bi se reklo naisla je srodna dusa.Kada se to desi i kad voz dalje krene, pocinje se zajednicki put.
Kako put odmice, stanice dolaze i prolaze. Razni ljudi ulaze u vas kupe. Neki zbog vas neko zbog vaseg saputnika, neko vas usrecuje neko rastuzuje. Vi i vas saputnik putujete i dalje u istom kupeu, nailazite na lepe detalje, a zatim na sumorne i prazne predele. Poneke primetite zajedno a neke pojedinacno, svako za sebe. Ne zelite da svoje lepe detalje podelite sa saputnikom, niti on sa vama. Na zalosne i tuzne scene, ukazujete jedno drugom. Sve cesce vi gledate kroz jedan prozor a saputnik kroz drugi. Sve je manje detalja koje primecujete zajedno a sve je vise drugih ljudi medju vama. Neki vam prosiruju lepe predele a neki vas uporno teraju da gledate u sivilo. Vas saputnik je takodje okruzen drugim ljudima i svakoga trena vam se kupe povecava i sve vise ljudi je u njemu.
Kada stignete na vasu stanicu, trazite svog saputnika ali ne mozete da ga prepoznate a ni on vas. U malom kupeu dok je voz putovao po jednoj pruzi, vi ste se razisli i otudjili jedno od drugog. Pokusavate da shvatite kako se u tom prostoru i vremenu desila promena koju niste sve do sada primetili. Da li je trebalo zakljucati kupe, da li je trebalo ubrzati ili usporiti voz, da li je trebalo zakloniti jedan prozor i zajedno posmatrati kroz drugi ili ste trebali gledati jedno u drugo? To ce vas proganjati i zalice te sto ste suvise brzo putovali i sto niste svome saputniku kroz lepe detalje otvorili svoje srce i sto niste znali kako i sta saputniku da pokazete. Sto ste dozvolili da na zajednickom putu ne gledate iste stvari i sto su vam sivila sto je saputnik pokazivao bila manje siva od onih koje ste vi videli.
Ljudi se izgube i kada ne zele. Jednostavno zanemare sitnice, a sitnice zivot znace. I cigla je mala pa su velelepne zgrade sazidane, zato je potrebno svaku ciglu zivota staviti na pravo mesto i cuvati je da je druga ne istisne ili smrska. Da smo sve ovo znali i razumeli.
Veoma cesto se desava da se sedne u voz zivota, i da u taj voz sa vama ulaze i izlaze razni ljudi. Neki dragi neki manje dragi. Ulaze ljudi cista srca i ljudi koji se od samog ulaska laktaju i remete tudji put. Od cega zavisi koga cemo primiti u nas kupe, to niko ne moze tacno da objasni. Neciji kriterijumi su ovakvi aneciji onakvi. Svi imamo razlicita merila i pristup ljudima. Kako ih tacno razvrstavamo to je individualno. Neko po liku, neko po hodu, neko po glasu kada ga cuje, neko pak oseti harizmu neciju. Nekada se ucini da je to prava osoba i da vredi pokusati podeliti sebe i svoja razmisljanja i osecanja. Sto bi se reklo naisla je srodna dusa.Kada se to desi i kad voz dalje krene, pocinje se zajednicki put.
Kako put odmice, stanice dolaze i prolaze. Razni ljudi ulaze u vas kupe. Neki zbog vas neko zbog vaseg saputnika, neko vas usrecuje neko rastuzuje. Vi i vas saputnik putujete i dalje u istom kupeu, nailazite na lepe detalje, a zatim na sumorne i prazne predele. Poneke primetite zajedno a neke pojedinacno, svako za sebe. Ne zelite da svoje lepe detalje podelite sa saputnikom, niti on sa vama. Na zalosne i tuzne scene, ukazujete jedno drugom. Sve cesce vi gledate kroz jedan prozor a saputnik kroz drugi. Sve je manje detalja koje primecujete zajedno a sve je vise drugih ljudi medju vama. Neki vam prosiruju lepe predele a neki vas uporno teraju da gledate u sivilo. Vas saputnik je takodje okruzen drugim ljudima i svakoga trena vam se kupe povecava i sve vise ljudi je u njemu.
Kada stignete na vasu stanicu, trazite svog saputnika ali ne mozete da ga prepoznate a ni on vas. U malom kupeu dok je voz putovao po jednoj pruzi, vi ste se razisli i otudjili jedno od drugog. Pokusavate da shvatite kako se u tom prostoru i vremenu desila promena koju niste sve do sada primetili. Da li je trebalo zakljucati kupe, da li je trebalo ubrzati ili usporiti voz, da li je trebalo zakloniti jedan prozor i zajedno posmatrati kroz drugi ili ste trebali gledati jedno u drugo? To ce vas proganjati i zalice te sto ste suvise brzo putovali i sto niste svome saputniku kroz lepe detalje otvorili svoje srce i sto niste znali kako i sta saputniku da pokazete. Sto ste dozvolili da na zajednickom putu ne gledate iste stvari i sto su vam sivila sto je saputnik pokazivao bila manje siva od onih koje ste vi videli.
Ljudi se izgube i kada ne zele. Jednostavno zanemare sitnice, a sitnice zivot znace. I cigla je mala pa su velelepne zgrade sazidane, zato je potrebno svaku ciglu zivota staviti na pravo mesto i cuvati je da je druga ne istisne ili smrska. Da smo sve ovo znali i razumeli.
A ponekad, mozda ponekad...je to nova stanica ka nekom boljem sutra na neko divnije sediste gde ce bas mozda neko divan i vedre duše ukazati na sve divne propustene poglede, gde ce putovanje biti milina i zivot kao najdivniji san...
