Podstaknu me jedna prica o prijateljima da i ja nesto napisem u cast svojih prijatelja...
Ne znam ni od koga pre krenuti, niti sta je prvo za reci.
Ipak odlucujem se za Ognjenku... naravno ime nije pravo, ovo je samo jedan od hiljadu nadimaka koje je dobila...
Moglo bi se reci da nase prijateljstvo datira iz davnih vremena ali nije tako u stvarnosti, upoznali smo se pre dva leta... samo. Ulazi u grupu na roditeljski sa zakasnjenjem, jedva je i cujes ali citas sa usana izvinjenje. Mislim o njoj kao o zeni sa kojom nikada necu ostvariti neki kontakt, jednostavno ne leze mi tihi ljudi. Nekoliko nedelja kasnije...
Na biciklu sa dva plavusana juri po kisi iz prodavnice iza mene, ne znam gde zivi i zaustavljam je da udje i da se skloni dok kisa malo ne stane...
I krece nase druzenje, polako pocinjem da otkrivam stvari zbog kojih je moja Ognjenka tako tiha.
Kaze izbegli iz Bosne i uvek je imala taj kompleks zbog drugacijeg naglaska... mislim se da znaju drugi kako zboris imali bi kompleks zbog tebe same.
Kaze osetljiva na decu... rano bez oca ostala i prica ona i pricam ja i placemo onako kao tih dana kada su nasi dragi i otisli.... mislim se da je otac moze videti kao sedmu cerku koju je dobio, sa ponosom bi rekao da je jaca od svih sinova tudjih.
Kaze uzece ona jedno kuce sa ulice a ja da uzmem drugo... mislim se hvala ti Boze za jos jednu osobu velikog srca.
Kaze mi, niko ne veruje da sam tek sada nasla prijatelja koga mogu bas tako i nazvati... mislim se da li da joj kazem da se i ja pitam da li je moguce da je jedno takvo bice usetalo u moj zivot.
Kada sam rekla da imam tumor gutala suze da me ne bi povredila jer je znala da tako ja zelim, bez suza, sazaljenja i straha.... mislim se da li da joj priznam da sad imam strah od njene snage kojom suzbija svoju emociju zarad mog mira.
Kada sam krenula na operaciju plakale smo bez reci i znala sam sta misli i cega se boji onog momenta kada je izasla sa casom vode koju ce prosuti zamnom. Htedoh joj viknuti tada: Hvala ti sto si zakasnila onaj dan na roditeljski i sto uvek kasnis a opet uvek si tu kada treba!
Ali ne rekoh nista... i ostalo mi da joj kazem da je zlata vredna i da mi muz rekao da je hteo pripremiti mi iznenadjenje sa crkvenim vencanjem a nju mi zvati za kumu (jer za gradjansko imam prijateljicu iz detinjstva)... kaze sa njom si najbliza, ona ti je ta koja bi trebala tad biti sa tobom, jer samo ona ce sa istom emocijom taj dan proziveti ono sto i ti... htedoh joj jos i reci da mi se gade svi ljudi koje ona smatra boljim od sebe jer nikada nisam naisla na nekog ko bi joj do kolena stigao...
Nista joj od ovoga nisam rekla ali se nadam da ce se ulogovati uskoro na onaj nalog sto sam joj napravila i da ce sve ovo procitati....
I samo da zna da joj manu ne mogu pronaci. A trazim je jos uvek. I svaki dan cekam da ispliva makar jedna, cisto da znam da je ljudsko bice i da je ista kao ja, a ne andjeo bezgresni bez krila
Ne znam ni od koga pre krenuti, niti sta je prvo za reci.
Ipak odlucujem se za Ognjenku... naravno ime nije pravo, ovo je samo jedan od hiljadu nadimaka koje je dobila...
Moglo bi se reci da nase prijateljstvo datira iz davnih vremena ali nije tako u stvarnosti, upoznali smo se pre dva leta... samo. Ulazi u grupu na roditeljski sa zakasnjenjem, jedva je i cujes ali citas sa usana izvinjenje. Mislim o njoj kao o zeni sa kojom nikada necu ostvariti neki kontakt, jednostavno ne leze mi tihi ljudi. Nekoliko nedelja kasnije...
Na biciklu sa dva plavusana juri po kisi iz prodavnice iza mene, ne znam gde zivi i zaustavljam je da udje i da se skloni dok kisa malo ne stane...
I krece nase druzenje, polako pocinjem da otkrivam stvari zbog kojih je moja Ognjenka tako tiha.
Kaze izbegli iz Bosne i uvek je imala taj kompleks zbog drugacijeg naglaska... mislim se da znaju drugi kako zboris imali bi kompleks zbog tebe same.
Kaze osetljiva na decu... rano bez oca ostala i prica ona i pricam ja i placemo onako kao tih dana kada su nasi dragi i otisli.... mislim se da je otac moze videti kao sedmu cerku koju je dobio, sa ponosom bi rekao da je jaca od svih sinova tudjih.
Kaze uzece ona jedno kuce sa ulice a ja da uzmem drugo... mislim se hvala ti Boze za jos jednu osobu velikog srca.
Kaze mi, niko ne veruje da sam tek sada nasla prijatelja koga mogu bas tako i nazvati... mislim se da li da joj kazem da se i ja pitam da li je moguce da je jedno takvo bice usetalo u moj zivot.
Kada sam rekla da imam tumor gutala suze da me ne bi povredila jer je znala da tako ja zelim, bez suza, sazaljenja i straha.... mislim se da li da joj priznam da sad imam strah od njene snage kojom suzbija svoju emociju zarad mog mira.
Kada sam krenula na operaciju plakale smo bez reci i znala sam sta misli i cega se boji onog momenta kada je izasla sa casom vode koju ce prosuti zamnom. Htedoh joj viknuti tada: Hvala ti sto si zakasnila onaj dan na roditeljski i sto uvek kasnis a opet uvek si tu kada treba!
Ali ne rekoh nista... i ostalo mi da joj kazem da je zlata vredna i da mi muz rekao da je hteo pripremiti mi iznenadjenje sa crkvenim vencanjem a nju mi zvati za kumu (jer za gradjansko imam prijateljicu iz detinjstva)... kaze sa njom si najbliza, ona ti je ta koja bi trebala tad biti sa tobom, jer samo ona ce sa istom emocijom taj dan proziveti ono sto i ti... htedoh joj jos i reci da mi se gade svi ljudi koje ona smatra boljim od sebe jer nikada nisam naisla na nekog ko bi joj do kolena stigao...
Nista joj od ovoga nisam rekla ali se nadam da ce se ulogovati uskoro na onaj nalog sto sam joj napravila i da ce sve ovo procitati....
I samo da zna da joj manu ne mogu pronaci. A trazim je jos uvek. I svaki dan cekam da ispliva makar jedna, cisto da znam da je ljudsko bice i da je ista kao ja, a ne andjeo bezgresni bez krila
Hvala razredna al nisam ti ja za pisanije, samo mi zivot nesto napise a ja se posle pravim pametna.