Od prekjuce do danas... u najmanju ruku dva paklena dana. Ipak dohvatim svoje novo lice iz fioke ispod stola, razvučem ga u osmeh i nastavim dalje kao da nije ništa bilo.
Danas je umrla Liz Tejlor... zavrsilo se jos jedno putešestvije snova, velikih zelja, postera, idola, imaginacije....
’’U mojoj glavi se svađa
Gomila ljudi
Nadam se da se ne čuje
Dijete u meni
Jos uvijek se čudi
Kamo sve to putuje’’
I tako se reči uplicu u džemper moje svesti, sretnu se, posvadjaju, pa godinama oćute jedne od drugih bas kao mi … nekada… dok sam kredom ispisivao tvoje ime na zgradi i rolkom pokrivao masnicu na vratu od iskrene noci.
Bili smo ludi, blesavi, iskreni, zaneseni, odvažni, svoji i naši, bili smo napisani za crno beli film jer smo odlicno zamišljali početak i kraj I živeli san.
‘’Nema vise Dzenis,
umro Elvis Prisli,
umiru lagano zvezde rock'n'rolla,
tek kad neko umre o njemu se misli,
zapocinje opsta rasprodaja bola.’’
Mi smo imali našu totalnu rasprodaju, pre svih ovih rasprodaja, mi smo se prodali za nešto bolje i nešto više, ti - za mir od mene, a ja - za maštu o tebi. Juče sam joj napunio šesnaest godina … postala je pravi tinejdzer. Gledao sam je kako raste, svih ovih godina nadajući se da će otići negde … u internat, u nečije druge oči, u neku knjigu, na psihijatriju … ali ne, odrastala je samnom … tu medju ružama. Ponekad smo pričali o Hemfriju i Ingrid, pričao sam joj kako smo se igrali Kasablanke, kako si naslanjala glavu na moja kolena zabacujući kosu, pričala mi je kako ti stoji moja jakna iz rata na golo telo…i kako su crno beli filmovi bili puni boja i nisu trebale naočare za 3D da bismo postojali i živeli.
Draga moja Švrćo u tim danima nije bilo ni Ingrid ni Hemfrija, ali bilo je leptira I silueta, bilo je majstora snova i mi smo bili moćni … izgledalo je kao da će trajati zauvek.
Danas je umrla Liz Tejlor, sve je manje crno belih filmova, više se ne čitaju knjige, sve ti redje pišem, mašta je sve bledja, samo tvoj miris i taj dodir koji ponekad noću osetim po ledjima ostaju.
Ne menjam se ja Švrćo samo uporno pokušavam da te operem sa sebe i da nestanem.
Uživaj.
Danas je umrla Liz Tejlor... zavrsilo se jos jedno putešestvije snova, velikih zelja, postera, idola, imaginacije....
’’U mojoj glavi se svađa
Gomila ljudi
Nadam se da se ne čuje
Dijete u meni
Jos uvijek se čudi
Kamo sve to putuje’’
I tako se reči uplicu u džemper moje svesti, sretnu se, posvadjaju, pa godinama oćute jedne od drugih bas kao mi … nekada… dok sam kredom ispisivao tvoje ime na zgradi i rolkom pokrivao masnicu na vratu od iskrene noci.
Bili smo ludi, blesavi, iskreni, zaneseni, odvažni, svoji i naši, bili smo napisani za crno beli film jer smo odlicno zamišljali početak i kraj I živeli san.
‘’Nema vise Dzenis,
umro Elvis Prisli,
umiru lagano zvezde rock'n'rolla,
tek kad neko umre o njemu se misli,
zapocinje opsta rasprodaja bola.’’
Mi smo imali našu totalnu rasprodaju, pre svih ovih rasprodaja, mi smo se prodali za nešto bolje i nešto više, ti - za mir od mene, a ja - za maštu o tebi. Juče sam joj napunio šesnaest godina … postala je pravi tinejdzer. Gledao sam je kako raste, svih ovih godina nadajući se da će otići negde … u internat, u nečije druge oči, u neku knjigu, na psihijatriju … ali ne, odrastala je samnom … tu medju ružama. Ponekad smo pričali o Hemfriju i Ingrid, pričao sam joj kako smo se igrali Kasablanke, kako si naslanjala glavu na moja kolena zabacujući kosu, pričala mi je kako ti stoji moja jakna iz rata na golo telo…i kako su crno beli filmovi bili puni boja i nisu trebale naočare za 3D da bismo postojali i živeli.
Draga moja Švrćo u tim danima nije bilo ni Ingrid ni Hemfrija, ali bilo je leptira I silueta, bilo je majstora snova i mi smo bili moćni … izgledalo je kao da će trajati zauvek.
Danas je umrla Liz Tejlor, sve je manje crno belih filmova, više se ne čitaju knjige, sve ti redje pišem, mašta je sve bledja, samo tvoj miris i taj dodir koji ponekad noću osetim po ledjima ostaju.
Ne menjam se ja Švrćo samo uporno pokušavam da te operem sa sebe i da nestanem.
Uživaj.
