(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ZA MENE
Za mene, Reč je Čovek i Delo je Čovek
I u virtualu i u reali
Uvek čoveka vidim gde god da je
I kada stoji predamnom a i iza monitora
Jer svud je čovek ako je Čovek
Sve lepo i ružno je u njemu....
I sve teži da bude iskazano
I to na onaj način kakav je taj čovek/žena
Tačnije, prema postulatima koje su karakterne osobine tog čoveka/žene
Drugačije i ne može, nego sobom reći ili uraditi.
Takodje, sobom vrednujemo i druge.
Nije teško biti Čovek na tren, u nekoj situaciji. Ponešeni euforijom i skokom adrenalina ili nekom emocijom, svi smo to, ali biti to većinu svakakvog svog i tudjeg vremena koje nam je dodeljeno (ne da sami o sebi to mislimo već da do tog saznanja dodjemo jer nam drugi to kažu i pokažu, svi oni sa kojima na razne načine provodimo dodeljeno nam vreme i koje takodje na razne načine dodirnemo svakakvim sobom), eeee, to je već znatno manji broj ljudi u stanju.
Dobro je misliti lepo o sebi jer je to pozitivizam koji daje snagu, samopouzdanje, ali samo dok ćuteći o sebi to mislimo. Čim o tome progovorimo pred drugima, to je narcisoidnost. O nama, najbolje govore drugi i naravno dela koja učinismo.
Onim što je u nama, prikazujemo se drugima, i u reali i u virtualu. Pored svih lepota duše i karaktera, ipak, desi se i neko razočarenje jer samo sobom druge vidimo, čujemo, osećamo, samo sobom dela činimo. Naša dela dotaknu više ljudi. Voditi računa samo o sebi nije nikakva majstorija, ali misliti pri činjenju o drugima za koje znamo da će ih naše činjenje dotaći……e, to može samo onaj kome je do drugih stalo.
Intenzitet razoračenje zavisi od toga koliko nam je suštinski ta osoba bitna, slična, od toga koliko smo uložili u taj odnos, od toga koliko očekujemo, od toga koliko smo sigurni u tu osobu i taj odnos (nemojte mi samo reći da ne treba od ljudi očekivati jer je to glupost, beg od samog sebe u fino sklonište samoopravdanja jer, zagovornici ovog tipa razmišljanja oslobadjajući druge njihove odgovornosti oslobodjaju i sebe sopstvene odgovornosti u činjenju ili nečinjenju svejedno, jer i nečinjenje je činjenje…ne očekuje ništa samo onaj kome ni do koga nije stalo osim do sebe samoga…ekstremni sebičluk onih koji samoopravdavaju sva svoja dela kakva god da su)…. ulažemo onim što u sebi imamo u osobe sa kojima se prepoznajemo, očekujemo takodje ono što umemo da prepoznamo a to je upravo ono što smo dali. Naravno, svaki odnos uključuje silne tolerancije, prilagodjavanja, opraštanja, prihvatanja, ali samo do granične linije na kojoj su graničari isti oni karakterni postulati s početka priče.
PS
Nabacane misli…kao nekakva vrludava brza planinska reka (bukvalno se tako i osećam dok ovo zapisujem u rano jutro kad nigde nikog nema) inicirane velikim razočarenjem višegodišnjeg vremenskog druženja. Ne, ne radi se o Maci, niti o bilo kome iz moje porodice. Mi smo, Bogu hvala, svi dobro, skupa i živi i zdravi po svim pitanjima
i jedni drugima oaze 
, tako da moje pisanje u poslednje vreme ne brine nikog od čitača….nova smrt koju čekam da me svojim klještima kao mengelama stisne dok je svakog dana gledam u oči, i sva nestajanja stvorenog, ne samo našeg, sebičluci i laži kojima sam okružena u ovom nizu kome ne vidim kraja, sva ova ekonomska situacija koja nema kome nije teška jer je beznadežna, ubijaju i najjače, a ja jesam jaka ….ipak, to me ne spašava da ponekad ne budem i ubijena….kao.... moj klematis 
Eto, objašnjenje da ne brinete i ne iznenadjujete se šta god da napišem, jer ovo moje sadašnje vreme je takvo....sve moje boje su žive i slikaju rečima onim što u sebi imaju....knjigica bi mogla da se zove "sva moja platna"
PS Dobro jutro virtuelni blogerski svete ......
pa da proknjižimo i ovaj dan...kompjuteri su čudo 
a Maki sve ispopravljao kod mene 
sve razumemo, al' ovaj siroti narod, što te ovde prati, sad razmišlja: "Da nisam ja nešto rekao/la, pa se naljutila?" 
, nego se samopojasni, kako bi narod razumeo šta je pisac hteo da kaže. 
Pa zar ti tu nije tesno? Msm, postaćeš klaustofobičan 