Bila sam prestravljena.Njemu je sve bilo prirodno.A meni...uh.Dugo sam ostala u kupatilu pokusavajuci da smirim drhtanje ruku.Znate ono kad drhtanje krene negde iz kicme i nece da stane.
Rekla sam kako nemam vremena za dorucak,ni za kafu,kako moram da idem,kako me cekaju velike obaveze za taj dan.
Vozio me je nazad.Veci deo vremena sam cutala.Ili razgovarala telefonom sa nekim,dok mi je milion misli prolazilo kroz glavu.Kad smo stigli nagnuo se da me poljubi.A ja sam rekla:Stani.Slusaj,moram nesto da ti kazem.Ne mozemo vise da se vidjamo.
Zbunjenost.
-Zasto?
-Suvise vremena provodimo zajedno,moramo malo da oladimo.
Cutao je dugo.Konacno je rekao:
-U redu.Da se dogovorimo?Cekacu da ti nazoves mene.
Poljubila sam ga.
-Necu te zvati.
Ono sto sam mu videla na licu....Ne postoji rec za to.
Zasto?Iz straha.Da se prepustim nekom.Straha da ne zavolim.Tesko je objasniti.Ko je doziveo,zna o cemu pricam.
Veci deo dana prosao je kao u snu.Bila sam osamucena.Nije bilo poziva ni poruke.Verovala sam kako se vise nece javiti.
Kad vas neko tako grubo odbije,zar bi ste vi?Znam da ja ne bih.
I nije se javio.Do sutradan popodne.
Nisam odgovorila na poziv.Pa je pustio poruku.Na drugu sam odgovorila.Rekla sam kako se ja vracam uskoro.Tamo,u ....predaleko.Kako ne verujem u veze na daljinu.Kako je najbolje da prekinemo sada.On je pisao kako ce doci pa makar otisla na kraj sveta,kako nista nije dovoljno daleko kada sam ja u pitanju.Pisao je o tome kako unistavam nesto lepo,kako to sto imamo dozivi malo ljudi,za ceo jedan zivot.
Nedelju dana sam mucila i sebe i njega.Suocavajuci se sa svojim stahovima.Vagajuci razloge za i protiv.Razum je izgubio. Zelja da ga vidim je pobedila.
Posle nedelju dana je dosao.
Setali smo obalom.Bilo je vece.Negde,oko pola jedanaest,zacudo nije bilo nigde nikoga.
Krenula sam da ga ljubim.Rekao je:
-Stani,moramo da razgovaramo.
-O cemu?
-Sta se desava?I sta je to bilo ovih zadnjih nedelju dana?Znas li kako mi je bilo?
-Kako?
-Pa sigurno mi nije bilo svejedno.
Cutao je.
-Zabolelo je,znas.A sad mi lepo reci sve.
-Nema sta da se prica.Uskoro odlazim.
-Gde?Ne ides ti nikuda.Ostajes samnom.
-Idem tamo.Daleko.
-Pa sta je to,par sati voznje,300e goriva?Mislis da ce ovde da se zavrsi?Ne mozes ti da odes toliko daleko,koliko ja mogu da dodjem.
Konacno,bio je tu neko..Neko ko me zeli,takvu kakva jesam.Sa svim mojim bubicama.
Rekla sam kako nemam vremena za dorucak,ni za kafu,kako moram da idem,kako me cekaju velike obaveze za taj dan.
Vozio me je nazad.Veci deo vremena sam cutala.Ili razgovarala telefonom sa nekim,dok mi je milion misli prolazilo kroz glavu.Kad smo stigli nagnuo se da me poljubi.A ja sam rekla:Stani.Slusaj,moram nesto da ti kazem.Ne mozemo vise da se vidjamo.
Zbunjenost.
-Zasto?
-Suvise vremena provodimo zajedno,moramo malo da oladimo.
Cutao je dugo.Konacno je rekao:
-U redu.Da se dogovorimo?Cekacu da ti nazoves mene.
Poljubila sam ga.
-Necu te zvati.
Ono sto sam mu videla na licu....Ne postoji rec za to.
Zasto?Iz straha.Da se prepustim nekom.Straha da ne zavolim.Tesko je objasniti.Ko je doziveo,zna o cemu pricam.
Veci deo dana prosao je kao u snu.Bila sam osamucena.Nije bilo poziva ni poruke.Verovala sam kako se vise nece javiti.
Kad vas neko tako grubo odbije,zar bi ste vi?Znam da ja ne bih.
I nije se javio.Do sutradan popodne.
Nisam odgovorila na poziv.Pa je pustio poruku.Na drugu sam odgovorila.Rekla sam kako se ja vracam uskoro.Tamo,u ....predaleko.Kako ne verujem u veze na daljinu.Kako je najbolje da prekinemo sada.On je pisao kako ce doci pa makar otisla na kraj sveta,kako nista nije dovoljno daleko kada sam ja u pitanju.Pisao je o tome kako unistavam nesto lepo,kako to sto imamo dozivi malo ljudi,za ceo jedan zivot.
Nedelju dana sam mucila i sebe i njega.Suocavajuci se sa svojim stahovima.Vagajuci razloge za i protiv.Razum je izgubio. Zelja da ga vidim je pobedila.
Posle nedelju dana je dosao.
Setali smo obalom.Bilo je vece.Negde,oko pola jedanaest,zacudo nije bilo nigde nikoga.
Krenula sam da ga ljubim.Rekao je:
-Stani,moramo da razgovaramo.
-O cemu?
-Sta se desava?I sta je to bilo ovih zadnjih nedelju dana?Znas li kako mi je bilo?
-Kako?
-Pa sigurno mi nije bilo svejedno.
Cutao je.
-Zabolelo je,znas.A sad mi lepo reci sve.
-Nema sta da se prica.Uskoro odlazim.
-Gde?Ne ides ti nikuda.Ostajes samnom.
-Idem tamo.Daleko.
-Pa sta je to,par sati voznje,300e goriva?Mislis da ce ovde da se zavrsi?Ne mozes ti da odes toliko daleko,koliko ja mogu da dodjem.
Konacno,bio je tu neko..Neko ko me zeli,takvu kakva jesam.Sa svim mojim bubicama.
