СЛОБОДНА СРБИЈА
Primećen član
- Poruka
- 528
INTERVJU nedelje Ivanka Jelesić (60), korisnica narodne kuhinje i komšinica predsednika Borisa Tadića
Za Božić sam sa sinom podelila konzervu ribe!
Beograđanka Ivanka Jelesić (60) je već godinu dana korisnica narodne kuhinje. Iako je komšinica predsednika Srbije Borisa Tadića, ali i tajkuna, političara, kriminalaca i ministara koji su zaposeli najelitnije beogradsko naselje Dedinje, ova žena nije imala raskošnu novogodišnju i božićnu trpezu.
Za Božić, najradosniji hrišćanski praznik, sa sinom obolelim od raka mozga podelila je konzervu sardine, 300 grama pasulja i česnicu. Za Novu godinu je sinu Dimitriju, koji joj je jedini ostao posle smrti supruga i ćerke, kupila patronu za brijač kako bi brijao glavu jer mu kosa opada od hemioterapije.
- Uzela sam na pijaci 300 grama pasulja u četvrtak. Prodavačica me je pitala: „Što ne uzmete kilo?“, a ja njoj kažem: „Bih ja rado da imam odakle!“
Kako je došlo do toga da ste postali korisnik narodne kuhinje?
- Pre godinu dana sam ispunila uslov za penziju. Iako nisam želela da prestanem da radim, negde u to vreme sam saznala da moj sin Dimitrije (39) ima tumor na mozgu. Krenula sam s njim po bolnicama. Žena kod koje sam radila kao spremačica mi je dala otkaz... Ostala mi je samo penzija. Sa 12.000 dinara, koliko mesečno primam, dvaput po 6.000, nema nikakve šanse da preživim mesec. Poslušavši savet socijalne radnice, počela sam da koristim usluge narodne kuhinje. U svakom slučaju, meni znači. S ovakvim primanjima samo to što uštedimo na hlebu je za nas velika stvar.
Gde ste radili pre penzije?
- Gde nisam?! Radila sam u fabrikama „Partizan trikotaža“, „Jugoeksport“, „Beko“, kao spremačica na Fakultetu likovnih umetnosti i čistila po kućama. Ne stidim se nijednog posla, ali sam sad već mnogo matora i niko me neće. Osim toga, trenutno ne mogu da mislim ni na šta drugo do na svog sina. Dimitrije je teško bolestan. Naime, kada je radio kao sezonski građevinac u Podgorici, imao je dva napada posle kojih je završio u bolnici. Tamo su mu verovatno, ne želeći da ga uplaše, rekli da ima neku infekciju glave i poslali ga vozom hitno u Beograd. Ispostavilo se da ima tumor na mozgu. Operisan je u martu. Sada je dobro. Redovno pije lekove i ide na kontrole...
Gde živite? Koliko vam iznose mesečni računi za komunalije?
- Živim na Dedinju, ali, nažalost, ne kao neki drugi političari i biznismeni koji tamo imaju vile i bazene. Stan sam nasledila od majke. Imam kuhinju i jednu sobu u kojoj spavamo i sin i ja. Mesečni računi mi iznose oko 4.500 dinara. Svakog dana sa Dedinja dolazim autobusom do narodne kuhinje u Lominoj ulici, kod pijace Zeleni venac, da uzmem ručak za sebe i sina.
Švercujete li se u prevozu?
- A kako bih drugačije?!
Kakva je hrana u narodnoj kuhinji?
- Loša je. Danas sam dobila boraniju i dva hleba. Varivo se inače jako loše sprema, pa se desi da praktično prokisne dok dođem do kuće. Često mi se smuči ceo život kad stavim pasulj na sto. Ne volim ni makarone koje tamo prave, bljutave su i bezukusne...
Kojem se jelu iz narodne kuhinje najviše obradujete?
- Najviše volim subotom kada dobijemo lanč pakete: sardinu, kuvano jaje, sok, hleb i kolač. Takođe, dosta mi znači kada jednom mesečno od opštine dobijemo paket s litrom ulja, viršlama, 400 grama pšenice i projinim brašnom za palentu...
Koliko korisnika narodne kuhinje dnevno dođe po ručak? Družite li se?
- U Lominoj oko stotinak. Međutim, slabo se družimo i pričamo. Svako ima svoju muku. Teško se otvaramo jedni drugima... U tom prostoru ne može se naći mnogo srećnih ljudi...
Kako slavite Božić?
- Na Badnje veče unesem badnjak, a za Božić napravim nešto svečaniji ručak. Ove godine je bio pasulj, sardina i posna sarma. Naravno, kao i svake godine, napravila sam česnicu u koju po pravilu stavim novčić ili dren. Da bude rodna godina... (smeh). Ranije smo kupovali i suvo voće - šljive i smokve. Ove godine ne.
Kako ste proveli Novu godinu? Da li ste bili u mogućnosti da priuštite neku sitnicu za sebe i sina?
- Novu godinu smo proveli u kući. Gledali smo televiziju. Sinu sam kupila dezodorans, ali i patrone za brijač, jer sad zbog hemioterapije stalno brije glavu. Sebi nisam ništa.
Šta biste voleli sebi da kupite da imate para?
- Ne znam. Ništa posebno. Onaj ko je naučio raskalašno da živi, on uvek tako živi, a ko je naučio da živi mučenički, prosto je neverovatno koliko mu je malo potrebno da bude srećan.
Kako se snalazite za garderobu?
- Pa nikako. To što imam, imam. Ova jakna mi je stara 10 godina, a čizme mi je prošle godine kupila sestra iz Kraljeva. Ona me pomaže koliko može, ali nema ni ona para. Udata je i ima decu, treba na njih prvo da misli. Prijatelja više nemam. Kada nešto krene po zlu, samo jedna po jedna osoba odlazi iz vašeg života... Biće da siromaštvo podrazumeva usamljenički život.
Da li ste živeli bolje pre petog oktobra?
- Pa moram priznati da sam mnogo bolje živela ranije. Doduše, tada sam i radila. Inače, mislim generalno da sistem u kome živimo, koji god da je, ne samo da je zaboravio na socijalno ugrožene, već ignoriše 90 odsto građana, žmureći nad našim batrganjima da preživimo. Eto, čuli smo i da će se ova kuhinja do marta, aprila zatvoriti. Ne znam gde će da nas smeste ni da li će negde. Ovu kuhinju nismo mi birali, već nam pripada po opštini na kojoj živimo.
Kako ćete se snaći ukoliko se kuhinja zatvori?
- Mučiću se! Ja bih zbog svog sina prosila ispred crkve.
Da li je neko od političara svraćao do narodne kuhinje?
- Niko. Došao je fotograf koji radi za opštinu. Samo me iznervirao. Pomislih: „Šta me, bre, slikaš, čoveče? Da se posle neko hvali i zarađuje na našoj nesreći!“ Međutim, išla sam ja. I to kod predsednika Borisa Tadića. Želela sam da me primi, da popričamo i da mi pomogne. Nisam znala kome da se obratim. U njegovom kabinetu su mi rekli da nije tu. Saslušala me je njegova sekretarica. I ništa se nije promenilo.
Gubitak ćerke najveća rana!
Ne vodite lak život, šta vam najteže pada?
- Najteže mi je pala smrt ćerke, a onda i supruga. Ćerka Jelena je umrla sa 19 godina. Bolovala je od celijakije. To je bolest creva. Nije mogla da jede meso i mnogo toga još, pa je gubila u težini. Od toga joj se i kičma iskrivila. Teška je to bolest i mučna. Na kraju je i umrla. Suprug je umro pre 10 godina od srca. Sada mi je ostao samo sin. Duša me boli kada mu lekari kažu da mora da jede što više voća, cvekle i vitamina kako bi se brže i bolje oporavio, a ja ne znam kako to da mu priuštim.
Penzija 12.000 dinara
RAČUNI: 4.500 dinara
MESEČNO DA PREŽIVI
SA SINOM: 7.500 dinara
ODEĆA: Jakna stara 10 godina
OBUĆA: Čizme joj je poklonila sestra
KAD JE SREĆNA: Kad dobije
sardinu, kuvano jaje, sok,
hleb i kolač
ŠTA BI VOLELA: Da sinu
može da kupi više voća
Tadić je dobar čovek!
Boris Tadić?
- Dobar čovek.
Toma Nikolić?
- Nisam sigurna šta da mislim o njemu. Malo priča jednu priču, malo drugu.
Čedomir Jovanović?
- Mučan je.
Vuk Drašković?
- Ne verujem ni njemu ni Danici.
Mlađan Dinkić?
- Zlatan je. (smeh)
Ivica Dačić?
- Otresit je, ima stav. Živi na Dedinju, kao i ja.
http://www.alo.rs/politika/45080/Za_Bozic_sam_sa_sinom_podelila_konzervu_ribe
Жалосно и страшно.
