(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
X u 1
Nervoza me drma....danas je jedna malo teža kontrola u pitanju.....loše sam spavala i to u Cicinom krevetu jer je u susednoj ulici bila svadba valjda....ili šta već ....mislim da je svadba jer je pevač pevao onu „pevaj ujko, pevaj rode“ valjda za staroga svata ali bre ponedeljak.....pa se mislim, možda se neko detence rodilo pa slave i ujka naručio pesmu. U svakom slučaju, kakva sam slaba na san nije bilo šanse da spavam u svom krevetu jer kroz prozor dolazi jako glasna muzika....Maca spava bez problema. Zato se ja premestih u drugu sobu, na drugom kraju kuće, i naravno, drugi krevet, opterećena sam i od spavkanja slaba vajda.
Jutro kao jutro......ono četvrto čudilo je još kod nas hahahah ali ih je sve Maca nahranio skidajući meni obavezu ....i kafa me je čekala....i brektanje punih krznenih stomačića koje lepo ide uz jutarnji program i kafu ćutalicu.
U kancelariji odmah u petu brzinu.....postavim blog uz tri srka kafe i juriš....dan je sav na sat a sat treba stići. U 11 krećem u banku pešice. Već je vruće ali lagano...
„Otkud ti Ljiljo u ovo vreme?“ pitaju moje devojke u glas
„Idem u grad poslom pa da vas prvo obidjem“
U autobus i na Zeleni venac. Bože, od kad nisam bila ovde. Polazim ulicom carice Milice....lagano jer imam vremena do zakazanog termina. Promenila se ulica. Ovde je nekada bio krojački salon. Držao ga je jedan stariji gospodin, muški krojač. Udjosmo da vidimo odelo za Macu naravno sa sve malenom Cic i Makijem u plavim kišobran kolicima. Majstor sa galerije pogleda preko naočara, pozdravi nas dubokim glasom. Moj muž kaže da mu treba odelo.
„Za kakvu priliku gospodine?“
„Ujak sam a sestrić mi ide u vojnu školu....dakle, ispraćaj“
„Na jugu?“
„Da hahahaha „
„Eh, tamo je stari svat uvek stari svat bilo da mu se sestrić ženi ili ide u vojsku“
Odnekud se stvoriše dve mlade devojke, duge kose a kratke suknje pa oko ovoga moga...hahahah majstor se vrati na galeriju i odozgore komanduje šta da mu daju....sako je u redu.....siv od nekog materijala sa blagim sjajem i u tkanju ima tanušne crne kratke linijice... baš mu lepo stoji. Visok, šlang a jak....jake ruke, ramena....i divno ide uz sedu kosu (ovaj moj je čini mi se od deteta sed...bar od kako ga ja znam...čisto da se zna da nije od mene posedeo hahahah). One samo igraju oko njega.....ako vala, imaju i oko koga. Sedim, klinci oko mene i posmatram scenu. Hahahahah nije navikao Maca na ovakav tretman al mu usne igraju u osmehu.
„Majstore....pantalone nemamo...produžena nogavica nam treba“ dovikuje jedna od devojaka.
„Evo ove što radim za gospodina...pa reče neko prezime....iste su gradje a njemu ću druge uraditi i dobaci krojač pantalone odozgore. Poleteše nogavice pravo u devojačke ruke. Bog te vido.....kao šivene za njega....dakle, majstore svaka čast za oko....
Izpazarismo sve to.....Maca se smeška samo.....kaže
„Ženo, ovo prija“
„Znam.....ovo ti je sad ...čisto da znaš da postoji hahaha“
Sada je tu nešto......drugo.....šljašteće.
Uz osmeh slika iz nekog drugog života odlazi.
Živo je na ulici...šareni izlozi....ljudi što zastajkuju....lagano se penjem do Topličinog venca. Mnogo sam ranije stigla. Nema veze. Idem da šetam Knez Mihajlovom. Prolazim pored stare SDK....sada je tu uprava za trezor. Bože, koliko sam godina ovde dolazila svaki dan...a Zlaja, naš profi vozač, sitni suvonjavi čovek ....ma malkice samo viši od mene, kad me proveze onom garažom pa na sam vrh......nema veze što ima mesta dole....ma jok....uvek na vrh i to da motor jauče....posebano jauče kad ovaj pine....a ja sa mojom ljubavlju prema krivinama dušu da ispustim.
„Nemoj da se plašiš šefice kad te Zlaja vozi“
„O bože sveti.....“ sklapam oči i zamišljam nešto lepo dok se želudac vrtoglavo penje do pod gušu. I tako svaki dan....ubi me mučnina. Tražila sam da izadjem i da ga čekam u prizemlju.....taman posla.....uvredi se čovek. Ko pijana idem do zgrade SDK a on samo cupka pored mene sav sretan zbog serpentina....ripio mu adrenalin....mislim da je bio ovisnik o tom ripanju jer toliko ushićenje zbog krivina pod 90 stepeni ja ne vido u životu svome.
A u SDK referenti....priče, dosetke, rešavanje problema....i na kraju blagajnik hahahaha Bilo ih je više ali ovaj jedan je mnogo voleo žene a i one njega pa su tadašnje sredovečne dame boga molile da njihovi nalozi dodju baš kod njega. Ja mlada.....baš mlada....bio mi je simpatičan jer je unosio veselost u to što radi. Kad je plata bacao mi je svežnjeve novčanica preko stakla....kaže „Mala hvataj....leeeetiiiii“ hahahaha Pokupimo pare Zlaja i ja u torbu i nazad......on nosi torbu, nikada mi nije dao da ja to radim....džentlmen....kaže, „Šefice, ako će da nam otmu pare nek zveknu mene a ne tebe....vidi kakva si mi lepa bre“ hahaha bore smejalice na suvom koščatom licu otvrdlom od rada napolju, tamnom...i ruke što me grle preko ramena očinski ...smejem se sa njim.....i opet krivine....uuuuf
Iza mene ostaje neki drugi život i osmeh u njemu.
Ovde sam gledala venčanicu sa tetka Ljubom....na kraju kupih u robnoj kući „Beograd“ a ona je skratila i od tog tila napravila bider majer....beše nekad....Sada je ulica prepuna bašta sa stolovima. Kafići svuda. Ulazim u Knez Mihajlovu.....puna kao oko. Vala je ovako bilo i pre. Šarenilo svega i svačega, osmeha, žamora....pasa....dece. Šetam lagano i gledam u sav taj život. Tamo kod fontane su postavili one šine po kojima ide kamera....nešto snimaju. Sedam na klupu i gledam kako jedan lep mladić po ko zna koji put ponavlja istu scenu. Treba da od fontane potrči....stane kod ulične svetiljke..dotakne je rukom ....i pogledom punim iščekivanja traži nekoga....sav napet od izbudjenja, ustreptao...bem li ga kolko puta mož tako da ustrepće hahaha
Idem dalje....bože, ovuda sam pajala svaki dan.....nekad, kada sam celu platu ladno dala za mantil u Cetrotekstilu....nekad, kada sam se sa Macom nalazila kod Konja....nekad kada sam kupovala cipele kod obućara jer imam malu i usku nogu hahahaha Samo mi italijanski kalup 35 odgovarao....sve ostalo ide za mnom kao da imam papuče na nogama. Uvrtela sam u glavu da moram biti višlja jer je Maca dosta viši od mene....pa da ne izgleda kao da vodi klinče za ruku. O bože.....silne pare dadoh tada za jedne divne kožne crne cipele sa štiklom 12-ticom. Spoturala sam se u njima cela dva puta dok ih nisam odložila u orman iz bezbedonosnih razloga hahahah naravno, ovaj moj me je zajebavao samo tako. Inače mu je to duševna hrana ali vala ni moja duša ne ostaje gladna hahahaha
Širok osmeh maše nekom drugom životu.
Slike.....naslonjene na zid zgrade....mladi slikar sa cigaretom u ruci u čučućem položaju ljedja naslonjenih na zid čeka pitače i eventualne kupce. Gledam i uživam u gledanju stvaranja. Svuda ljudi...lepo je videti život. Dva stara čoveka zaradjuju novac.....jedan svira a drugi peva. Star, hrapav i treperav glas lenjo se pruža preko ulice...tužna pesma....lagana......otegnuti tonovi....Bože, imaju više života u sebi nego neki mladi ljudi. Stavljam novčanicu u otvoren kofer.....osmeh bez nekih zuba, klimanje glavom....puni duše. Setih se „mog“ harmonikaša.....ove godine ga nema.....ne ispraća me njen zvuk...mnogo toga nije kao tada....previše.Često se setim i nedostaje mi. Bio je to divan osećaj. Nadam se da je dobro...
Osmeh tuge isprati neki drugi ...ne tako davni život.
SANU.....Konjovićeva ozložba....pogledam na sat.....imam vremena. Ulazim.....mmmm...gledam platna.....misli odlaze....mir u lepoti boja, jarkih, jakih....slikareve misli ispisane na zidovima o slikarstvu, inspiraciji, želji i potrebi da slika....o tome kako on vidi....misli jednog stvaraoca. Tišina postojanja ...nemi život kao i pisanje. Setih se naše slikarke.....vremena provedenog u njenom lokalu da odmorim dušu ....njenih slika koje su mi moji kupovali za rodjendan.... moje Cic koja je jako volela da ode kod nje....“Maki, idem kod teta Ljubinke, brzo ću“ hahahaha brzo za Cic kad nešto voli je vrlo rastegljiv pojam ....pričala je divne priče o slikanju, o slikama koje su njena deca, kako reče, jer druge nema....njen život u tišini koju je sama odabrala sa ljubavlju.
Boje ispratiše neki drugi život.
Vreme je......izlazim iz galerije i zakoračujem u ovaj život.
Ovo je ipak dobar dan.
Koliko života živimo u jednom?
X u 1?
PS A sad u petu brzinu.....hahahah ova Ljiljka baš baca vreme bez veze....sve nešto budi bog s nama
u celu priču u sadašnjost , ubačena sećanja.....kao blesak, sunca medju oblacima....Ljiljo, divno si ovo složila...
