- Poruka
- 2.282
Trgovinski rat između Kine i SAD-a dostigao je nepredviđene razmere.
U okviru šire debate o razdvajanju ekonomskih odnosa između SAD-a i Kine, pri čemu se ekonomska međuzavisnost sve više posmatra kao pretnja američkoj nacionalnoj bezbednosti, ova eskalacija otvara pitanje da li globalne finansije takođe smanjuju svoje prisustvo u Kini.
Rizici finansijske povezanosti s Kinom već godinama su tema rasprava među američkim donosiocima odluka, dok su mnogi analitičari protekle godine razmatrali da li je Kina postala „neinvestabilna“ zbog rastućih geopolitičkih tenzija.
Međutim, kako pokazuje nedavno objavljena studija, većina globalnih finansijskih kompanija nastavila je da širi svoje prisustvo na kineskom tržištu tokom poslednje decenije, uprkos pojačanim tenzijama.
Ključni faktor je što su to učinile pod uslovima koje postavlja Kina, funkcionišući u sistemu koji favorizuje vladinu kontrolu i političke ciljeve u odnosu na liberalne tržišne norme. Ova pragmatična prilagodba tiho preoblikuje globalni finansijski poredak.
Kineska tržišta kapitala, koja su dugo bila zatvorena za ostatak sveta, počela su da se otvaraju u poslednjim decenijama, što je podstaklo globalne finansijske firme da prošire svoje prisustvo u Kini. Investicione banke poput Goldman Sachs-a i JP Morgan-a preuzele su potpuni vlasnički udeo u lokalnim zajedničkim preduzećima, dok su upravljači imovinom poput BlackRock-a i Invesco-a uspostavili fondove za upravljanje na kineskom kopnu.
Međutim, Kina se nije liberalizovala onako kako su mnogi na Zapadu očekivali. Umesto da se povinuje globalnim normama otvorenih i blago regulisanih tržišta, kineski finansijski sistem i dalje je vođen državnim interesima. Tržišta funkcionišu unutar okvira koji oblikuju prioriteti centralne vlade, kapitalne kontrole ostaju na snazi, a strane firme moraju poštovati drugačija pravila nego što bi to činile u Njujorku ili Londonu.
Stranim investitorima dozvoljeno je da ulažu u kineska tržišta, ali kroz infrastrukturu koja ograničava odliv kapitala i zadržava regulatorni nadzor. Umesto da prilagođava Kinu globalnom finansijskom poretku, Wall Street se prilagodio kineskom modelu, vođen jasnim motivom—Kina je jednostavno prevelika da bi se ignorisala.
Na primer, kineski penzioni sistem ima ogroman potencijal rasta. Dok su penzioni fondovi u SAD-u 2019. iznosili 136,2% BDP-a, u Kini su činili samo 1,6%, predstavljajući tržište vredno više triliona dolara za globalne kompanije. Kao odgovor, indeksni provajderi poput MSCI, FTSE Russell-a i S&P Dow Jones-a uključili su kineske akcije i obveznice u ključne globalne indekse između 2017. i 2020., čime su efektivno legitimisali kineski tržišni model.
U poslednjim godinama, Vašington je pokušao da smanji američku finansijsku izloženost Kini kroz niz mera, uključujući ograničenja investicija, crne liste entiteta i prisilno povlačenje kineskih kompanija sa američkih berzi. Ovi potezi signaliziraju širu strategiju korišćenja finansija kao sredstva političke moći.
Uticaj tih mera postaje vidljiv—neki američki institucionalni investitori i penzioni fondovi proglasili su Kinu „neinvestabilnom“ i smanjuju svoju izloženost. Američke investicije u Kini prepolovljene su od svog vrhunca od 1,4 biliona dolara u 2020.
Međutim, ovo nije samo posledica geopolitičkih pritisaka—slaba tržišna performansa Kine dodatno odvraća investitore. Kriza na tržištu nekretnina, vladin obračun s tehnološkim kompanijama i slab ekonomski oporavak nakon pandemije učinili su
kineska tržišta manje privlačnim.
Dok su se neki američki investitori povukli, investitori iz Azije, Evrope i Bliskog istoka povećali su svoja ulaganja u Kinu. Posebno su suvereni fondovi sa Bliskog istoka realizovali dugoročne investicije u okviru šire ekonomske saradnje s Kinom.
Istovremeno, mnoge zapadne finansijske firme dodatno su proširile svoje prisustvo u Kini. Od 2020., institucije poput JP Morgan-a, Goldman Sachs-a i BlackRock-a otvorile su nove kancelarije, povećale osoblje, stekle nove licence i preuzele kontrolu nad svojim partnerima u zajedničkim preduzećima kako bi poslovale samostalno kao investicione banke, upravljači imovinom ili brokerske firme za futures ugovore.
Iako je ulaganje stranog kapitala u Kinu postalo teže, zapadne finansijske kompanije pozicioniraju se da iskoriste ogromne domaće kapitalne resurse i dugoročne mogućnosti rasta, pažljivo manevrišući u sve kompleksnijem geopolitičkom okruženju.
Fragmentacija finansijskog poretka
Još je rano za predviđanje dugoročnih efekata trenutnih geopolitičkih tenzija, ali Wall Street pokušava da balansira između dve strane. S jedne strane, prilagođava se tržištima kapitala s kineskim karakteristikama, a s druge strane, nastoji da ne izazove negativne reakcije sve intervencionističkije američke politike.
Iako je smanjio deo svojih aktivnosti, Wall Street nije napustio Kinu. Umesto toga, uči kako da posluje unutar ograničenja sistema vođenog drugačijim prioritetima.
Ovo ne mora nužno značiti da se oblikuje novi globalni konsenzus, ali ukazuje na to da nekada dominantni liberalni finansijski poredak zasnovan na anglo-američkim normama postaje sve pluralističniji. Uspon Kine pokazuje da alternativni modeli—u kojima država zadržava snažnu kontrolu nad tržištima—mogu koegzistirati sa globalnim finansijama, pa čak i uticati na njihovu evoluciju.
Kako tenzije između SAD-a i Kine nastavljaju da rastu, finansijske firme se prilagođavaju novoj realnosti u kojoj se odnosi između država i tržišta preoblikuju. Ovaj proces mogao bi oblikovati budućnost globalnih finansija.
U okviru šire debate o razdvajanju ekonomskih odnosa između SAD-a i Kine, pri čemu se ekonomska međuzavisnost sve više posmatra kao pretnja američkoj nacionalnoj bezbednosti, ova eskalacija otvara pitanje da li globalne finansije takođe smanjuju svoje prisustvo u Kini.
Rizici finansijske povezanosti s Kinom već godinama su tema rasprava među američkim donosiocima odluka, dok su mnogi analitičari protekle godine razmatrali da li je Kina postala „neinvestabilna“ zbog rastućih geopolitičkih tenzija.
Međutim, kako pokazuje nedavno objavljena studija, većina globalnih finansijskih kompanija nastavila je da širi svoje prisustvo na kineskom tržištu tokom poslednje decenije, uprkos pojačanim tenzijama.
Ključni faktor je što su to učinile pod uslovima koje postavlja Kina, funkcionišući u sistemu koji favorizuje vladinu kontrolu i političke ciljeve u odnosu na liberalne tržišne norme. Ova pragmatična prilagodba tiho preoblikuje globalni finansijski poredak.
Kineska tržišta kapitala, koja su dugo bila zatvorena za ostatak sveta, počela su da se otvaraju u poslednjim decenijama, što je podstaklo globalne finansijske firme da prošire svoje prisustvo u Kini. Investicione banke poput Goldman Sachs-a i JP Morgan-a preuzele su potpuni vlasnički udeo u lokalnim zajedničkim preduzećima, dok su upravljači imovinom poput BlackRock-a i Invesco-a uspostavili fondove za upravljanje na kineskom kopnu.
Međutim, Kina se nije liberalizovala onako kako su mnogi na Zapadu očekivali. Umesto da se povinuje globalnim normama otvorenih i blago regulisanih tržišta, kineski finansijski sistem i dalje je vođen državnim interesima. Tržišta funkcionišu unutar okvira koji oblikuju prioriteti centralne vlade, kapitalne kontrole ostaju na snazi, a strane firme moraju poštovati drugačija pravila nego što bi to činile u Njujorku ili Londonu.
Stranim investitorima dozvoljeno je da ulažu u kineska tržišta, ali kroz infrastrukturu koja ograničava odliv kapitala i zadržava regulatorni nadzor. Umesto da prilagođava Kinu globalnom finansijskom poretku, Wall Street se prilagodio kineskom modelu, vođen jasnim motivom—Kina je jednostavno prevelika da bi se ignorisala.
Na primer, kineski penzioni sistem ima ogroman potencijal rasta. Dok su penzioni fondovi u SAD-u 2019. iznosili 136,2% BDP-a, u Kini su činili samo 1,6%, predstavljajući tržište vredno više triliona dolara za globalne kompanije. Kao odgovor, indeksni provajderi poput MSCI, FTSE Russell-a i S&P Dow Jones-a uključili su kineske akcije i obveznice u ključne globalne indekse između 2017. i 2020., čime su efektivno legitimisali kineski tržišni model.
U poslednjim godinama, Vašington je pokušao da smanji američku finansijsku izloženost Kini kroz niz mera, uključujući ograničenja investicija, crne liste entiteta i prisilno povlačenje kineskih kompanija sa američkih berzi. Ovi potezi signaliziraju širu strategiju korišćenja finansija kao sredstva političke moći.
Uticaj tih mera postaje vidljiv—neki američki institucionalni investitori i penzioni fondovi proglasili su Kinu „neinvestabilnom“ i smanjuju svoju izloženost. Američke investicije u Kini prepolovljene su od svog vrhunca od 1,4 biliona dolara u 2020.
Međutim, ovo nije samo posledica geopolitičkih pritisaka—slaba tržišna performansa Kine dodatno odvraća investitore. Kriza na tržištu nekretnina, vladin obračun s tehnološkim kompanijama i slab ekonomski oporavak nakon pandemije učinili su
kineska tržišta manje privlačnim.
Dok su se neki američki investitori povukli, investitori iz Azije, Evrope i Bliskog istoka povećali su svoja ulaganja u Kinu. Posebno su suvereni fondovi sa Bliskog istoka realizovali dugoročne investicije u okviru šire ekonomske saradnje s Kinom.
Istovremeno, mnoge zapadne finansijske firme dodatno su proširile svoje prisustvo u Kini. Od 2020., institucije poput JP Morgan-a, Goldman Sachs-a i BlackRock-a otvorile su nove kancelarije, povećale osoblje, stekle nove licence i preuzele kontrolu nad svojim partnerima u zajedničkim preduzećima kako bi poslovale samostalno kao investicione banke, upravljači imovinom ili brokerske firme za futures ugovore.
Iako je ulaganje stranog kapitala u Kinu postalo teže, zapadne finansijske kompanije pozicioniraju se da iskoriste ogromne domaće kapitalne resurse i dugoročne mogućnosti rasta, pažljivo manevrišući u sve kompleksnijem geopolitičkom okruženju.
Fragmentacija finansijskog poretka
Još je rano za predviđanje dugoročnih efekata trenutnih geopolitičkih tenzija, ali Wall Street pokušava da balansira između dve strane. S jedne strane, prilagođava se tržištima kapitala s kineskim karakteristikama, a s druge strane, nastoji da ne izazove negativne reakcije sve intervencionističkije američke politike.
Iako je smanjio deo svojih aktivnosti, Wall Street nije napustio Kinu. Umesto toga, uči kako da posluje unutar ograničenja sistema vođenog drugačijim prioritetima.
Ovo ne mora nužno značiti da se oblikuje novi globalni konsenzus, ali ukazuje na to da nekada dominantni liberalni finansijski poredak zasnovan na anglo-američkim normama postaje sve pluralističniji. Uspon Kine pokazuje da alternativni modeli—u kojima država zadržava snažnu kontrolu nad tržištima—mogu koegzistirati sa globalnim finansijama, pa čak i uticati na njihovu evoluciju.
Kako tenzije između SAD-a i Kine nastavljaju da rastu, finansijske firme se prilagođavaju novoj realnosti u kojoj se odnosi između država i tržišta preoblikuju. Ovaj proces mogao bi oblikovati budućnost globalnih finansija.
