Pre nekog vremena čuo sam Emira Kusturicu kako razglaba o nekoj veoma neinteresantnoj temi koja se odnosila na vrednosne sisteme. Prema njegovoj logici postoje dva sistema, dve životne filozofije. Jedna se oslanja na hrišćansku duhovnosti, a druga se bazira na kapitalizmu i materijalizmu.
Ne bih se ovoga ni setio da nisam počeo da čitam jednu knjigu koja ima više veze sa ovim nego što se da naslutiti. Knjiga naziva ’QUO VADIS’(Henrik Sjenkjevič, Nobelova nagrada 1905.) priča priču o Rimu za vreme vladavine Nerona i periodu Apostola Petra, ljubavi sebičnog, egoističnog, mladog patricija i nesebične, požrtvovane mlade hrišćanke. Radi se o sudari dva potpuno drugačija sveta koja upravo mogu stati u kalup gorepomenutih filozofija.
Prva filozofija propagira ljubav, duhovnost, nenasilje, pravdu, način života koji podrazumeva ljubav prema drugome i odbacuje materijano. Takva filozofija, iako se još uvek može čuti iz usta nekih profesora, prosijaka i popova, danas je većini ljudi nezamisliva. Crkve i druge duhovne institucije treba finansirati. Novac vrti de burgija neće. Gde glad i nemaština uđu kroz vrata, ljubav izlazi kroz prozor.
Hrišćanske crkve i dan danas nazivaju svoje vernike ovcama, svoje sledbenike stadom, a sebe pastirima. Ko im to može osporiti? Zar danas može čovek živeti očekivajući pravdu i istinu, i voleći druge ljude a da ga ne nazovemo ovcom? Zar možemo preziveti banke, poreze i kamate, školarine, a da ne kažemo da su nas ošišali k’o ovce? Pogledajte po policama biblioteka, hramova razuma, i bićete zaprepašćeni koliko ’pastira’ nam nudi rešenje života i svih problema preko svojih vodiča. Kako ovo, kako ono, How to, must have i ostale formule, formulacije i kalkulacije.
Druga filozofija se bazira na materijalizmu i pukom bogaćenju. Čovek vredi koliko ima, a ne postoji ako nema. Imati, znači biti! Jedna vrednost je novac, pare, dolari, marke, ne sećam se kako ide dalje pesma..... Ali ovih legendarnih stihova, čiste poezije kapitalizma se jako dobro sećam, moja generacija je odrasla uz njih...Pare,pare,pare....želim samo pare, mojoj duši napaćenoj samo pare hvale....itd. itd. i završava se legendarnim stihovima koje ću parafrazirati i koje kažu sta će bilo kome ljubav, pa makar bila i prava kada pare nisu tu!
Gde je sve ovo počelo? Kako je došlo do ovoga?
Hobs kaže da je čovek čoveku vuk. Već u srednjem veku ovo su znali, znači treba ići dalje.
Ali taj vuk je jako zanimljiva životinja. Jedno od najstarijih spominjanja ove zverke je ledenda o gradu Rimu (u uvodu pominjanom), legenda o braći koje je spasla, ni manje ni više nego vučica, zver!
A GDE SMO TU MI? Jednom težimo,ili bi bar trebalo da težimo, a drugo nas vuče ka sebi. Iz dana u dan, prvo beži od nas, a drugo nas vija. Karte se dele. Izbor se pravi. Samo svetac ili ludak može balansirati između dva sveta. Izbor pravimo sami. Da li bežimo ili se borimo? Da li pomažemo ili se ne obaziremo? Da li trgamo ili pasemo? Jesmo li mesožderi ili biljojedi?
Jesmo li ovca ili vuk?
Ne bih se ovoga ni setio da nisam počeo da čitam jednu knjigu koja ima više veze sa ovim nego što se da naslutiti. Knjiga naziva ’QUO VADIS’(Henrik Sjenkjevič, Nobelova nagrada 1905.) priča priču o Rimu za vreme vladavine Nerona i periodu Apostola Petra, ljubavi sebičnog, egoističnog, mladog patricija i nesebične, požrtvovane mlade hrišćanke. Radi se o sudari dva potpuno drugačija sveta koja upravo mogu stati u kalup gorepomenutih filozofija.
Prva filozofija propagira ljubav, duhovnost, nenasilje, pravdu, način života koji podrazumeva ljubav prema drugome i odbacuje materijano. Takva filozofija, iako se još uvek može čuti iz usta nekih profesora, prosijaka i popova, danas je većini ljudi nezamisliva. Crkve i druge duhovne institucije treba finansirati. Novac vrti de burgija neće. Gde glad i nemaština uđu kroz vrata, ljubav izlazi kroz prozor.
Hrišćanske crkve i dan danas nazivaju svoje vernike ovcama, svoje sledbenike stadom, a sebe pastirima. Ko im to može osporiti? Zar danas može čovek živeti očekivajući pravdu i istinu, i voleći druge ljude a da ga ne nazovemo ovcom? Zar možemo preziveti banke, poreze i kamate, školarine, a da ne kažemo da su nas ošišali k’o ovce? Pogledajte po policama biblioteka, hramova razuma, i bićete zaprepašćeni koliko ’pastira’ nam nudi rešenje života i svih problema preko svojih vodiča. Kako ovo, kako ono, How to, must have i ostale formule, formulacije i kalkulacije.
Druga filozofija se bazira na materijalizmu i pukom bogaćenju. Čovek vredi koliko ima, a ne postoji ako nema. Imati, znači biti! Jedna vrednost je novac, pare, dolari, marke, ne sećam se kako ide dalje pesma..... Ali ovih legendarnih stihova, čiste poezije kapitalizma se jako dobro sećam, moja generacija je odrasla uz njih...Pare,pare,pare....želim samo pare, mojoj duši napaćenoj samo pare hvale....itd. itd. i završava se legendarnim stihovima koje ću parafrazirati i koje kažu sta će bilo kome ljubav, pa makar bila i prava kada pare nisu tu!
Gde je sve ovo počelo? Kako je došlo do ovoga?
Hobs kaže da je čovek čoveku vuk. Već u srednjem veku ovo su znali, znači treba ići dalje.
Ali taj vuk je jako zanimljiva životinja. Jedno od najstarijih spominjanja ove zverke je ledenda o gradu Rimu (u uvodu pominjanom), legenda o braći koje je spasla, ni manje ni više nego vučica, zver!
A GDE SMO TU MI? Jednom težimo,ili bi bar trebalo da težimo, a drugo nas vuče ka sebi. Iz dana u dan, prvo beži od nas, a drugo nas vija. Karte se dele. Izbor se pravi. Samo svetac ili ludak može balansirati između dva sveta. Izbor pravimo sami. Da li bežimo ili se borimo? Da li pomažemo ili se ne obaziremo? Da li trgamo ili pasemo? Jesmo li mesožderi ili biljojedi?
Jesmo li ovca ili vuk?
))) Ali cinimi se da je rad Vedrane Rudan imao svoj uticaj ili gresim.
