U to vrijeme radila sam u jednoj osnovnoj školi na Grbavici. Tačnije, mijenjala sam
nastavnicu koja je bila na porodiljskom bolovanju. Bilo mi je čudno da je uzela bolovanje
dosta prije poroda, ali prvi dan kad sam ušla u odjeljenje VIII2 kojem je ona bila razredni
straješina, a koje je meni pripalo po principu - vruć krompir daje se novom, bilo mi je jasno
šta ju je otjeralo tako rano. Još kad sam saznala od kolega da joj je jedan
od učenika nedavno "razbio" auto, sve mi je bilo jasno. Disciplina je bila katastrofalna.
Dobacivanje, došaptavanje, bacanje olovaka, smijanje učenika na sred časa bilo je samo
dio atmosfere. Kako je to bilo njihovo uobičajeno ponašanje, a ja im vjerovatno nisam
djelovala kao neki autoritet, odlučila sam da pribjegnem jednom triku. Pozvala sam najglasnijeg
učenika da dođe do katedre, a onda sam učenicima obznanila da je on od sad moj asistent
zadužen za disciplinu. Kontam, funkcija je funkcija. Moj novi asistent bio je veoma iznenađen,
a njegov pogled je odražavao nevjericu. Imao je zadatak da vodi evidenciju o učenicima koji
narušavaju red, a koji će kasnije biti kažnjeni. Iskreno, nisam imala pojma šta bi ta kazna mogla
biti, ali bitno je da je upalilo. No, svakog čuda tri dana. Tako je i moj asistent Aldin prozreo moju
zamisao, zasitio se svoje funkcije i vratio se svom uobičajenom ponašanju, a time je i u razredu
opet bilo sve po starom. Uz sve to ni u zbornici nisam imala mira. Svakodenovno su me proganjale
kolege predmetne nastave i žalili se na "moj" VIII2.Tako mi se nastavnik Vjeronauke požali da mu
je jedan moj učenik na sred časa opsovao Boga, na času Tehničkog odgoja drugi je poskidao sve
panoe sa zidova i razabacao ih po učionici, treći nastavnika Matematike gađao kredom. Iako sam
sa tim učenicima razgovarala trudeći se da proniknem u srž problema koji ih je natjerao na takvo
ponašanje, nije bilo nekog napretka. Džaba što su bili i kod pedagoga i direktora škole. Zvala sam i
njihove roditelje koji su većinom bili intelektualci iz uglednog društvenog miljea. Ljudi jednostavno
nisu imali vremena.
Jedan dan sjedim u zbornici, kad li dođe dežurni učenik i reče mi da me traži neki roditelj. Bez obzira
što to nije bilo vrijeme predviđeno za informacije, obradova me, jer pomislih da se napokon neko od
pozvanih roditelja smilovao i došao. Na moje iznenađenje, gospodin koji je došao bio je otac učenice
Nađe koja je bila prilično disciplinovana.
- Kako se samo usuđujete! Moja Nađa nikad nije dobila jedinicu! - umjesto pozdrava poče paljba na
mene.
A onda mi sinu. Prošle sedmice sam Nađu "uhvatila" kako uveliko prepisuje sa jednog lista papira
sastav za pismenu vježbu. Uzela sam joj rad i u dnevnik zabilježila ocjenu koju je zaslužila.
Kažem gospodinu da se smiri i povedem ga u svoj kabinet. Nije pomoglo ni to što sam mu pokazala
zaplijenjeni list papira u Nađinoj svesci kao materijalni dokaz da je prepisivala sastav i da je zaslužila
tu ocjenu.
-To su gluposti, moja Nađa to nikad ne bi uradila.
Slegnem ramenima.
Kao posljednji adut, gospodin ispali:
-Je li vi znate da vas ja mogu ostaviti bez posla?
Kako je moje vrijeme zamjene kolegice uskoro isticalo, samo mu se nasmiješim i ljubazno kažem:
-Samo izvolite, gospodine!
Gledao me zbunjeno, a onda bez riječi izašao iz kabineta za maternji jezik.
RiadaT.
nastavnicu koja je bila na porodiljskom bolovanju. Bilo mi je čudno da je uzela bolovanje
dosta prije poroda, ali prvi dan kad sam ušla u odjeljenje VIII2 kojem je ona bila razredni
straješina, a koje je meni pripalo po principu - vruć krompir daje se novom, bilo mi je jasno
šta ju je otjeralo tako rano. Još kad sam saznala od kolega da joj je jedan
od učenika nedavno "razbio" auto, sve mi je bilo jasno. Disciplina je bila katastrofalna.
Dobacivanje, došaptavanje, bacanje olovaka, smijanje učenika na sred časa bilo je samo
dio atmosfere. Kako je to bilo njihovo uobičajeno ponašanje, a ja im vjerovatno nisam
djelovala kao neki autoritet, odlučila sam da pribjegnem jednom triku. Pozvala sam najglasnijeg
učenika da dođe do katedre, a onda sam učenicima obznanila da je on od sad moj asistent
zadužen za disciplinu. Kontam, funkcija je funkcija. Moj novi asistent bio je veoma iznenađen,
a njegov pogled je odražavao nevjericu. Imao je zadatak da vodi evidenciju o učenicima koji
narušavaju red, a koji će kasnije biti kažnjeni. Iskreno, nisam imala pojma šta bi ta kazna mogla
biti, ali bitno je da je upalilo. No, svakog čuda tri dana. Tako je i moj asistent Aldin prozreo moju
zamisao, zasitio se svoje funkcije i vratio se svom uobičajenom ponašanju, a time je i u razredu
opet bilo sve po starom. Uz sve to ni u zbornici nisam imala mira. Svakodenovno su me proganjale
kolege predmetne nastave i žalili se na "moj" VIII2.Tako mi se nastavnik Vjeronauke požali da mu
je jedan moj učenik na sred časa opsovao Boga, na času Tehničkog odgoja drugi je poskidao sve
panoe sa zidova i razabacao ih po učionici, treći nastavnika Matematike gađao kredom. Iako sam
sa tim učenicima razgovarala trudeći se da proniknem u srž problema koji ih je natjerao na takvo
ponašanje, nije bilo nekog napretka. Džaba što su bili i kod pedagoga i direktora škole. Zvala sam i
njihove roditelje koji su većinom bili intelektualci iz uglednog društvenog miljea. Ljudi jednostavno
nisu imali vremena.
Jedan dan sjedim u zbornici, kad li dođe dežurni učenik i reče mi da me traži neki roditelj. Bez obzira
što to nije bilo vrijeme predviđeno za informacije, obradova me, jer pomislih da se napokon neko od
pozvanih roditelja smilovao i došao. Na moje iznenađenje, gospodin koji je došao bio je otac učenice
Nađe koja je bila prilično disciplinovana.
- Kako se samo usuđujete! Moja Nađa nikad nije dobila jedinicu! - umjesto pozdrava poče paljba na
mene.
A onda mi sinu. Prošle sedmice sam Nađu "uhvatila" kako uveliko prepisuje sa jednog lista papira
sastav za pismenu vježbu. Uzela sam joj rad i u dnevnik zabilježila ocjenu koju je zaslužila.
Kažem gospodinu da se smiri i povedem ga u svoj kabinet. Nije pomoglo ni to što sam mu pokazala
zaplijenjeni list papira u Nađinoj svesci kao materijalni dokaz da je prepisivala sastav i da je zaslužila
tu ocjenu.
-To su gluposti, moja Nađa to nikad ne bi uradila.
Slegnem ramenima.
Kao posljednji adut, gospodin ispali:
-Je li vi znate da vas ja mogu ostaviti bez posla?
Kako je moje vrijeme zamjene kolegice uskoro isticalo, samo mu se nasmiješim i ljubazno kažem:
-Samo izvolite, gospodine!
Gledao me zbunjeno, a onda bez riječi izašao iz kabineta za maternji jezik.
RiadaT.
Poslednja izmena: