(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
VRISAK
Daj mi ruku......
Vreo letnji dan pre desetak godina. Usijalo se sve, treperi vazduh na ovoj nesnostoj vrućini. Ne možeš disati.....prosto se lepi za nepce i za grlo. Ne idem često kod klijenata jer oni dolaze kod mene, ali sam već bila tu, u gradu, nekim poslom, pa da svratim po te papire. Znamo se nas dvoje jako, jako dugo ....skoro dvadeset godina. Drži antikvarnicu već mnogo godina. Moj vršnjak, ima sinove, divnu ženu.....veseli ljudi.....posle toliko godina dodjemo ko familija. Radi čovek, šta će.....ogromni troškovi, a radnja .......nešto tavori u zadnje vreme....ne ide posao. Pijaca, pored koje sam odrasla, ulice kojima sam jurila....sada teško brekću pod težinom vrelog vazduha ......čistači čiste tromo.....drveće oborilo listove.....malo ljudi na ulici.....pozatvarani prozori i navučene roletne......rasušeni malter otpada u malim komadima sa oronulih fasada.....moja prelepa Čubura, starački podnosi ovo užareno leto.
Ulazim u radnju.......a tamo bar petnaest stepeni manje nego napolju. Pred očima mi svetluca jer sam iz jarke svetlosti ušla u polutamu. Ustade moj klijent da me pozdravi, smesti na neku od fotelja, donese nešto hladno za popiti da povratim dušu. Kao da sam ušla u drugi svet.......ali bukvalno. Prelazim već naviknutim okom na tamu po stvarima u radnji. Starinske komode, ogledala sa prelepim ramovima od livenog gvoždja......slike......veliki sto postavljen, čajnici, držači salveta, vazne na toaletnim stočićima......a staklo na ogledalima sa onim tačkicama od starosti.....to ni jedan ljubitelj starina neće da menja .........ostaje takvo, istačkano, skoro neupotrebljivo za ogledanje a opet prelepo u svojoj starosti. Na plafonu vise lusteri.......savršena svetleća starinska lepota. Neki od njih su upaljeni.....kroz šarena stakla izlazi blaga drhteća svetlost.....mora da od starosti drhti. I tepisi su stari, stolice........ma sve me podseća na one vremešne gospodje koje se kad trebaju da odu na čaj jedna kod druge tako namontiraju i uparade kao da u najmanju ruku idu negde na bal. Neverovatan mir koji me nosi u neki drugi svet.....spokoj, je prava reč. U polutami igraju stare senke, senke nečije prošlosti i nečije budućnosti u savršenom plesu. Napokon je doneo hladan sok i ujedno skuvao kafu. Donese mi pepeljaru i sve stavi na maleni stočić od ružinog drveta sa izrezbarenom pločom i krivudavim nožicama.....tako nejako deluje. Kada je seo, tek tada primetih ogroman sto od orahovine sa takvim komplikovanim duborezom da sam ustala i prišla da osmotrim bolje. Bože, šta ruke i glava mogu napraviti......
„Gledaš, gledaš......eh, ti.....znao sam da će to da ti privuče pažnju“ govori uz osmeh.
„Pogledaj stolicu.......komplet sa stolom“ pokazuje mi ustajući sa nje.
A stolica, sa jako visokim naslonom i velikim rukohvatima, tapacirana bordo plišom.....sa svim onim duborezom identičnim kao na stolu......kraljevska stolica. Ne fascinira mene taj nameštaj već umeće, volja, hrabrost da se započne sa poslom, visprenost i maštovitost stvaraoca. On opet seda na taj tron.....u toj stolici za tim masivnim stolom, sa ozbiljnim licem, izgleda kao kakav kralj obuzet problemima pučanstva......i protiv moje volje slika ostaje urezana u svesti, kao i mnogo, mnogo drugih slika. Vraćam se na svoje mesto, u onu lepu damsku fotelju. Zid iza njega je u još većoj tami. Podigoh pogled sa šolje iz koje sam srkutala kafu i mal’ mi ne ispade iz ruku.....ugledah iznad njegove glave sliku. Tamna pozadina, taman ram, na tamnom zidu a iznad glave mog prijatelja.... čovek koji vrišti slikan iz nekog poluprofila.....kratka razbarušena kosa, iskolačene oči.......usta razjapljena u bezglasnom vrisku očajnika......ljudski užas izlazi iz zida......mišići lica izobličeni kako to samo može da učini stravičan bol, beznadje......širom raširene nosnice i pogled iz koga prosto juriša na mene to ludilo i strah.
Nema sedim i ne mogu da odvojim pogled.......obuzela me je ta slika kao ni jedna koju sam do tada videla. Toliko bola, toliko patnje na licu......kao da sam do same smrti došla, kao da će se raspasti to lice svakog momenta od silnog naprezanja koji zahteva taj vrisak.......kao da sa njim izlazi život iz tog lica. Imam utisak da će se rasprsnuti tu pred mojim očima.... da će od njega ostati samo fleka na tamnom zidu......kraj kakav niko ne bi poželeo.
Sav ovaj ambijent, sve ovo je tako lepo i pitomo.......a ova slika je užasan kontrast, prosto šok. Šta je tom slikaru bilo, šta ga je nagnalo da ovo naslika......tako je stvarno... obraz mu podrhtava.....te oči gledaju pravo u mene........kao da zaista vrišti taj jadnik samo što mu ne čujem glas......možda ću i čuti.....ako prestanem da se tresem iznutra....
„Ljiljo.......Ljiljo...ej“ čujem glas koji me doziva. „I na tebe je ostavila utisak ova slika“.
Dobro je, znači nisam jedina.
„Pobogu čoveče, ovo je fenomenalno u svom užasu. Zašto je ne prodaš? Šta će ti nešto tako teško i to iznad glave? Izgleda kao da ti vrištiš“
„Neće niko da je kupi. Kažu isto što i ti. Nekako.....kako sam je stavio u radnju poče posao loše da ide.....ili ja to umišljam. Hoćeš ti da je kupiš?“
„Taman posla da toliki očaj unesem u kuću i gledam po ceo dan“
Nakon toga moj boravak nije više bio tako ugodan. Ubrzo izadjoh na vreli čuburski asvalt . I miris pijace nije više bio tako očaravajući, i nisam videla sebe i društvo kako vitlamo ulicama....Čuburski park prazan se sunča na užarenom suncu. Udjoh u trolejbus malo niže od zgrade u kojoj sam odrasla.....lenjo se spuštamo prema Slaviji...... sa slikom u očima....danima me je opsedala ta slika.......zapravo godinama jer evo pišem o tome.
Prodao je nakon pola godine........krenuo je posao.
PS ima nešto.....ima nečeg......ima nekog.........ili smo ipak sami
Ovo je najpribližnije onome što je bilo na slici.....ali prema njoj deluje tako .....blago
