JUČE...
Pamtim da smo nekad slušali ploče Tom Džonsa, Pol Enke, Pet Buna, Pletersa...
Bili smo u izviđačima, pisali spomenare, dnevnike, skupljali salvete...
Presovali cvece i svetlucavi staniol novogodišnjih, neukusnih bombona za ukrašavanje jelki u knjizi Pola Elijara...
Komšija je ostavljao poljsko cveće svojoj devojci na prozoru...
I ona ga je čekala, "kao što niko nikoga čekati nije znao"…
Pamtim te godine kada mnogih od nas još nije bilo...
Ni u sjaju oka...
Ipak, mnogi su se i rađali i preživljavali, iako majke nisu išle na 3d ultra zvuk...
Majke su tada rađale i sa 20 godina i nisu bile depresivne...
Iako tada nisu postojale Pampers pelene, niti ulošci sa krilcima...
Bebe su bile zbrinute u tetra pelene i benkice koje su se prale i peglale svakog dana ...
Nisu majke očekivale čudo, niti su brinule da li će im deca ići u privatne ili državne škole...
U to vreme je sve bilo po JUS-u.
Oblačili smo se u "Kluzu".
Žene su dobijale karanfile za Dan žena.
Mazale su nokte sedefastim lakom i nosile minđuše na klips…
Umele su da rastegnu mesečnu platu do prvog…
Imale su u ormanu garderobu koju su čuvale za svečane prilike.
I uvek su nešto čuvale za tamo neke dane, posebne...
Očevi su radili do tri i obavezno spavali posle ručka.
Služili su vojsku godinu dana, pisali čeznjiva pisma i tetovirali JNA na mišicama…
A sve duševne i telesne bolesti lečili univerzalnim lekom šljivovicom
Koristile su se i platnene maramice, muške karirane i zenske sa cvetićima.
Minival je na velika vrata stigao u frizerske salone.
Vijagra nije postojala.
Ali je zato postojao samo jedan crno-beli televizor u celom kvartu...
U sedam i petnaest počinjali su crtaći….A nedeljom pre podne domaći filmovi i Muzički tobogan.
Nosili smo frotirske pidžame, potkošulje, farmerke na tregere, majice sa Sandokanom i hulahopke.
Mazali usta grožđanom mašću...
Navijali za Brus Lija…
Postojali su samo vučjaci, koker španijeli i pekinezeri...
Stjuardese su bile najlepše devojke iz kraja.
Bilo je nepristojno zvati telefonom izmedju tri i pet posle podne...
Rođendane smo slavili po kućama, sa malim sendvičima sa praškom šunkom, kačkavaljem i kiselim krastavčićima!…
Nalivali smo se koktom i jupijem.
Cmok, čoko-moko i onaj u čašici jeli smo bez brige da li su pravljeni od punomasnog mleka ili ne.
Navijali smo za štrumpfove i mrzeli Gargamela.
Gledali Smogovce i Opstanak.
Smejali se Beni Hilu i Šojiću.
Nije bilo keteringa, Hepeninga, bar-kodova…
Za razliku polova nismo saznali na forumima.
Imali smo Dečje novine iz Gornje Milanovca i Tik-tak.
Sa mamama nismo pričali o seksu...
Pravili smo sendviće za užinu.
Čitali Politikin zabavnik.
Oblačili papirnu Lu.
Sakupljali sličice Sara Kej i Tarzana.
Tukli smo se, svađali i mirili...
Bili šminkeri i pankeri…
Roditelji nisu angažovali advokate i optuzivali profesore za verbalni delikt i pedofiliju.
Plata je stizala na vreme.
Nismo imali plejstejšne, video igrice, ni 100 televiziskih kanala.
Imali smo Bolji zivot, Dinastiju i Sever i Jug.
Drti densing i Futluz…
Nismo imali mobilne, čet rumove, nevladine organizacije…
Imali smo stripove, upisivali smo se jedni drugima u spomenare i izostavljali stranu na kojoj je trebalo da napišemo ime simpatije.
Igrali smo se po parkovima, peli po drvećima, padali, razbijali kolena...
Nismo imali solarijume, ni frenč manikir.
Reklama za zastavu 101 glasila je: "Savremeno, snažno, startno i komforno vozilo sa petoro vrata".
Vozili smo se bez onih dodatnih sedišta za decu, bez sigurnosnih pojaseva...
Žvakali smo Bazooka žvake...
Kuvalo se sa vegetom...
Jeli smo šampite i ajmokac...
Čekali u redu da bi smo ušli u prvi Mekdonalds...
Viski se otvarao za specijalne prilike.
Cela porodica je zajedno gledala Kviskoteku ...
Slušali smo noćni program na radiju i radio Luksemburg od ponoći...
Prepričavali smo knjige Agate Kristi...
Mislili da smo postali mnogo mudri čitanjem Hesea…
A i Majkl Džekson je tada bio crnac...
Nisam patetična, samo…eto... porodična slika... nešto kao mama, tata, pas, al bez kravate.
Nostalgija mi ipak prođe kroz glavu...
Za čim?
Za bombona 505 sa crtom...
I žutim stojadinom.
DANAS...
Jedni nemaju talenat za virtuelno, drugi su ozbiljno navuceni www, dok se treci samo povremeno kače na mrežu.
Svi ti maj spejsovi, fejsbukovi, haj fajovi, srbiankafei, četovanja…jasan su dokaz da je internet najgušća mreza usamljenih ljudi.
Čemu izlasci, trošenje love i benzina kada možeš da sediš u svojoj sobici i voliš?
Tamo nekoga, ili više njih...
Ajmooooooo, sinjorineeeeee, miševe u ruke, pa klik-klik-klik do muza i sigurnog, pardon, NAJsigurnijeg sexa….
Ponekad nam deluje da grad spava…ma to nam se samo učinilo…
Šljaka se noćas i te kako…
Sajber sinjorine su u akciji, pletu mrezu klik-klik radom….traze muzeve i avanture…
Klikom do muza dakle, jednostavno je i lako!
Kupovina iz fotelje sistem.
Zvuči krajnje jednostavno...
Evo kako to stvarno ide...
Okačiš sliku, pa izvol’te, javite se...
Odmah.
Devojka po meri.
Dot per inc.
Fino kropovana.
Ne moras da se sređuješ, feniraš, depiliraš, oblaciš…
Na slici si, bez brige, remek-delo!
Picneš svoju fotku, ili bilo čiju i stavis na net.
Izlog je naravno, dostupan:
- supermenima,
-betmenima,
-herojima ulice,
-pametnim,
-sa širokim ramenima,
-svima koji su spremni da vole i budu voljeni,
-nepušačima sa belim zubima,
-uspešnim muškarcima koji, eto, bas tebe cekaju!!!
Nevidljive niti privlace milione ljude.
Spajaju se ležerno uz pomoc interneta…
Lepo, ti pijuckaš rashlađeno pićence, razgaćena, bez šminke, surfuješ…
Kad, u tvoju mrezu zapetlja se ,ni manje ni vise nego - muz…
Okej, preterujem, potencijalni muz…
Ima onih koji kazu da su na mreži sve sami perverznjaci (a, pronašli smo se, aaa???he he)
A, ima i onih koji kažu da su upoznali puno finog sveta…
Internet je ipak čudo…
Ne znam samo šta bi rekle isčezle civilizacije…
Evo i zašto:
ne moras ni ime da mu kažeš, smisliš neki aj-di…
A možeš da praktikuješ i siguran sex na tom velikom poprištu strasti.
Kažu da se to zove sajber sex i da ne možes da zatrudniš, ali možeš da postaneš zavisnik…
Valjda ti tada monitor postaje uzbudljiviji od samog dodira…
Tada postaješ svet virtuelnih tripova, gde ti nisi ti, a on nije on.
Sve je - "k a o"...
Za ovu avanturu ti je neophodan komp i puno puno slobodnog vremena…
SUTRA...
Zamišljam scenu:
Baka, koja je bila riba i po, dve hiljade i neke, priča svojim zbunjenim unučicama sa svemirskim čipovima u glavicama:
"Vans apon a tajm…vaša baka je… prvi kompjuter kupila zajedno sa dečkom. lapo-lapo(pola pola).
Iako sam bila protivnik tog čuda, neki dasa koji tajnu zna je zbudžio memorijsku, graficku, hard, sve gigabajte,
podesio pop3, http i dao mi brošuricu za početnike.
Komp, to čudo od tehnike, stajao je u mojoj sobi.
I ja sam ga isprva posmatrala…
Dečko je s vremena na vreme slao biografiju u beli svet.
Sećam se svog prvog čatovanja sa nekom domaćicom iz Australije... i
I onog prvog uzbuđenja kad sam sa rodjacima u Italiji pričala i gledala ih preko onog mesindzera…
Eeeee, deco moja…
To su bila vremena romantike…
Sećam se kad sam upoznala vaseg deku.
Bila je vrela noć avgustovska.
Sedela sam u svojoj sobici i nešto čačkala po netu.
Imala sam profil na fejsbuku, ili kako se ono bese zvase, kad, klikne me neki tip san snova…
Samo nekoliko opcija delilo me je od sreće…
Dilit…
ignor….
dilit….
ignor…
svetlucali su u mraku…
a ja sam kliknula na
Aksept!
Ostalo je sve istorija koju bih ponekad, da mogu, restartovala…
Dve unučice, sa čipovima u glavicama, elektronskim glasom upitaše:
"O če-mu ba-ba ti"…
Poslednja izmena:
