(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
Kad bude vreme...Maja će ga pustiti da otplovi na njenoj ljubavi kako dolikuje, po njenim aršinima naravno, jer kako drugačije nego sobom živeti.
Kao što rekoh, morate poznavati osobu da bi videli promene. Zato, upoznajte jednog zaista neobičnog, nestandardnog čoveka. Ljudima je lakše da zapamte ovako ispisano na konkretnom primeru kao priču, nego samo suvoparno nabrojane informacije. Jedino je teško za pisanje.
Više od godine promene su očigledne. Otac je silan, ne možeš ga naterati kod lekara. Ipak, sve su to bolesti godina. Sporost pokreta, smanjena motorika, sporost misli i blaga promena karaktera često ide u pravcu Ja.
Iako nikada nije bio domaćin čovek, porodičan, imao je svoj ritam, navike. Taj je ritam bio noću budan, danju spava. Kad mu dune samo ode. Kad se vraća, ne zna ni sam. Da se razumemo, Majin otac je takav oduvek. To nije bolest, to je karakter. On je momkovao celog veka. Kladionice, kafane, žene, sve moguće igre na sreću. Stvarno je imao sreće.Dobijao je velik novac. Da je deseti deo ostavljao oni bi imali ko zna koju imovinu. Ali nije.Taj novac nikada nije bio za kuću. I zaista je tako. Dva puta je samo dao Maji novac od kladionice. Prvo put su joj ukrali ceo novčanik I te pare u njemu odmah sutradan, a drugi put su sinu ukrali omiljeni bicikl desetobrzinac, skoro nov, par dana nakon davanja novca. Govorio je da je to proklet novac I da će otići kako je I došao. Nije on bio kockar, ne u onom smislu da prokocka platu, kuću, da mu deca nemaju za hleb, da duguje komunalije. Nikada im nije manjkalo para za šta god da su hteli. Imao je granicu koju nikada nije prekoračio. Ako je trebalo za ogrev da učestvuje, on je davao od penzije, koja je poprilična bogami, a nikada od para od kladionice. Za šta god da je trebalo, morala se čekati uplata plate ili penzije, pa makar on imao u džepu deset puta toliko, a jako, jako često je imao. Takav je, i to je u materijalnom smislu spaslo porodicu. Na tome mu je Maja neizmerno zahvalna. Njegov mozak je bio baždaren na kombinatoriku I poznavanje sporta. Nema šta nije pratio. Ostalo jednostavno nije postojalo. I bio je maher u svom poslu. Radio je kao šef robno-materijalnog knjigovodstva u jednoj ogromnoj domaćoj firmi. Što čitava ekipa ne može da naštima, da nađe grešku, J. može. Brojevi su bili njegov svet. Sam je sebi peglao košulju, sam kuvao kafu ili šta već želi, sam podgrevao, sam oprao sudove, sam čistio svoju sobu.
Jedno vreme je čistio dvorište. Njegov posao je bio da sređuje kuhinju, sudove. To je voleo. Onda kad Maja dođe ili njen muž, on se hvali, pa ga oni hvale. U starosti se motorika smanjuje. Posebno on koji je vodio tako lak život, ne radeći ništa fizički, ne brinući ni o čemu. Dok je bio mlađi ništa nije hteo da radi. Odlazio je I dolazio kao u hotel. Zato je Maja sa njim postigla dogovor da su to njegove obaveze, koristeći jednu priliku kad je kukao kako je sam po ceo dan. Osećao se potrebnim I delom porodice. I to je pomoglo. Tih nekoliko godina koje je to radio nije bilo problema, osim njegovih ujdurmi.
Ponekad bi izašao da popriča sa Majom i njenim mužem tražeči kafu, rakiju….kao u kafani hahaha Ako je pun sebe I sretan zbog dobitka, pa I pod gasom, onda se pompezno pojavljivao. Jako udaranje štapom, ispravljenog tela, a ako ne, onda je to starački hod uz huktanje, plačnim glasom, ali se nikad ne seti da pita kako su, da li im nešto treba, da da unucima neku paru. Kada je odlazio, nikada se nije javljao. Samo vidiš leđa. Omiljen u društvu, dok ne pretera sa pićem I jako cenjen u kladionicama I kafanama. Bistar, brzopotezni um, smišljao je šale u sekundi, laži, priče, odgovore. Suv kao grana, sitan, ali pokretan. Sve dok nije polomio kuk (12 vinjaka rubinovih) mogao je nogu za vrat da stavi ili da stoji na obe šake a nogu ispruženih napred, a tada je imao 70 I neku godinu.Bavio se sportom u mladosti, voleo je sport i suva noga od kolena na dole I deformisano stopalo,mu nikada nisu smetali. On se ponašao kao da je ona normalna I što se tiče sporta I što se tiče žena. Uvek je bio mršav ali sa izvajanim mišićima. Voleo je crni humor. Pozove rođenog brata I prvo što kaže “pa ti si živ” hahaha a ovaj ga otera u majčinu. Posle nekog vremena pozove ga drugi brat I pita da li se čuo sa sestrom Desom (onom opasnom) a ovaj ko iz topa “pa ti ne znaš brate, Desa je umrla”..i ovaj ga otera u majčinu hahah A što je umeo da slaže kad mu odgovara. E, to je za medalju. U sekundi je priča tu. Jednom je došao sav izudaran. Nije smeo da se oglasi dok Maja nije otišla na posao, pa kad je video da se zet vraća počeo je da zapomaže.
“Nemoj da kažeš Maji, molim te kao boga”
“Pa videće te deda, ovo ne može da prođe do večeras”
Za nju je bila priča da je ispao iz autobusa. Maja je znala, svi su u kući znali, ali šta da radi. Zet ga odnegova. Nakon nekog vremena zove Maju njena tetka, ona opasna,
“Majo sine, kako ti je otac?
“Dobro je, znaš ti njega”
“A je li sine, je l’ dobio on one pare?
“Koje pare tetka?”
“Kako koje, pa one od Đinđićeve svastike”
“Molim?”
“Majo sine, on je išao sa prijateljem ulicom. Tvoj otac je bio na strani do puta. Ona je na njega naletela kolima I sad on čeka odštetu.”
“Tetka, da li je to bilo sad skoro, pre mesec dana?”
“Jeste sine, kako ti to ne znaš?”
“Slušaj tetka, nema nikakve svastike, to te je brat izlagao. Zapio se u Surčinu, vređao ljude I ovi ga istukli malo. “
“Iju, sine…..ubio ga bog…lažov jedan…tako da izmišlja…pijandura..kockar…..
“Tetka, moram da radim……ćao”
Voleo je da glumi oduvek. Što je taj voleo da je u centru pažnje. Svi sa strane su govorili “jao što je J. divan” a Maja bi odgovarala “jeste, da ti ga dam malo da ga vodiš kući a?” hahaha
Jedno vreme je bio obuzet sređivanjem loze. Maja je posadila neku petoprstu ukrasnu lozu koja je jako brzo obuhvatila ceo zid. Voleo je da zalama, da sređuje, da kači one lijane. I to je uglavnom radio ili kad je sunce najjače ili kad lije kišurina. I tako, on stoji uz zid. U jednoj ruci kišobran a drugom mota one grane. I znate šta kažu komšije koje su ga videle “Jao Majo, što čika J. zalama po onom kijametu? Baš je vredan”…..šta da se kaže na to hahaha
Kad ga to udariše kola, odvezoše ga kola hitne pomoći u Zemunsku bolnicu. Maja I njen muž za njima kolima. Bila je ponoć. Ajde na snimanje. Ma sve on hoće. Šarmira sestre, usta ne zatvara. Zagovara doktore, sav nasmejan I vickast. Sa onog pokretnog ležaja sam na rukama prelazi na sto za snimanje, sam se vraća. Doktor se smeje I ne može da veruje šta čovek u njegovim godinama može. Sestra čeka u hodniku sa Majom I njenim mužem.
“Jao što je on sladak starčić, tako veseo I živahan. Blago vama. I moj otac je njegovo godište, ali ni prići vašem ocu”
“A gde je sad vaš otac?” zapita Maja
“Kako gde je? Pa kući spava, ponoć je”
“E, pa vidite gde je moj veseli, slatki tata”
Zamisli se sestra “A kako su ga udarila kola?”
“Vraćao se iz biblioteke, pardon, kladionice I iskočio iza kontejnera čoveku pravo pod kola”
Ustade sestra da vidi zašto se snimanje odužilo, a tamo, Majin tatko zasmejava doktora hahahah
Milion zgoda I nezgoda ima sa njim. Majini su naučili da ga prihvate takvog kakav je I da ništa ne očekuju od njega. Često su se smejali njegovim nastupima, ali je češće umeo za srce da ujede bahatošću, nebrigom, sebičnošću. Naučili su da žive sa tim I da ih uglavnom ne dotiče, mada je njegov bezobrazluk umeo da izazove bes , posebno kod Maje. Samo bi ga pogledala I on je bećao u svoju sobu. Od njenog detinjstva je imao zort od nje jer nije nasedala na njegov šarm I priče. U svakom slučaju, oduvek je bio težak čovek za porodicu. Neki ljudi ne treba da se žene i porod da imaju jer su prosto rođeni da budu samci. Kada u porodici postoji samo JA I SAD od strane nekog njenog člana, onda je to smrt za porodicu. Zbog toga je I umrla Majina prva porodica dodeljena joj rođenjem.
Kod takvih osoba ,Alchajmer je pomešan sa njihovim karakterom. Isključivost drugih I sebičnost koju ta bolest nosi uništavajući centre u mozgu se već nalazi u karakteru I pre bolesti, te je okolini ponašanje te osobe sasvim normalno. Ne vidite promene, nemate kad da ih vidite.
Kod standardnih ponašanja ljudi je lakše uočiti promene.