(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
Kad bude vreme...Maja će ga pustiti da otplovi na njenoj ljubavi kako dolikuje, po njenim aršinima naravno, jer kako drugačije nego sobom živeti.
Nije moglo stati u prvom delu zbog ograničenog broja karaktera. Zato evo sad objašnjenja.
Komentari , na blogovima pod ovim naslovom, biće isključeni da bih olakšala ljudima koji ih ostavljaju na mom blogu. Znam po sebi koliko je teško taj osećaj, nakon čitanja neke teške teme, pretočiti u reči a ne želite otići bez traga. Nema se šta više reći . Život, najveći govornik, već je sve rekao. Svako zna kako me može naći ako želi nešto reći.
Razlog zašto ovo pišem je želja da iskoristim što me ljudi još čitaju i da im prenesem svoje znanje kako da prepozanju simptome, kako da reaguju, kako da se bore sa ovom bolešću, kako da u toj borbi sačuvaju svoju porodicu jer ova bolest jede porodice. Ona je postala bolest broj jedan u svetu. Ako maker jednoj osobi pomogne ovo moje pisanje, onda je ono imalo svrhu. Ako neko sad, dok čita vidi, ili nekad prepozna dešavanje, pa mu u sekundi samo klikne misao da je to negde video, pročitao I seti se kako u trenu da postupi, eto svrhe svih ovih hiljada ukucanih karaktera. Želim da ovo bude u mojoj knjigici (znam da je nepravilno, ali ja tako volim), da se moja deca podsete (kad uzmu tom broj 14
jer je ovo 1092. moj blog ovde) i da znaju kako treba i kad treba ako se za to ukaže potreba. Želim i da odam priznanje svim hrabrim ženama i ponekom muškarcu koji su na toj jako teškoj temi, ovde na Krstarici. Obećala sam da ću ispisati, a obećanje se drži. Tema je jedina jaka tema na čitavom internetu, jedina živa, jedina sa savetima, pričama, ljudi se pomažu, savetuju, daju snagu jedan drugome I posle kraja. Ne dala sudba da nekome treba. Lako se nalazi na DIP-u. Naravno, tamo sam i sada jer drugima sad treba pomoć i podrška. Ovo je krvavo pisanje, jako, jako teško za mene. Život I smrt, rađanje I umiranje. Maja I njeni su želeli da dedi naprave malo slavlje u domu za rođenje praunuka. Ali, život je izrežirao drugačije.Vrlo često je užasan režiser.
Zato je tu drugi deo, priče za decu. Ravnoteža potrebna nani, a pričice će se ionako čitati I izmišljati kada moj mali svitac bude uspeo da bude miran bar pet minuta, pod uslovom da nana priča brzo
Izvinjavam se na greškama, možda loše sklopljenoj rečenici, krnjoj misli, ali, nemam snage da iščitavam I prepravljam. Na kraju, to i nije svrha ovog pisanja. U svakom slučaju, shvatljivo je.
DEMENCIJA-ALCHAJMER ILI KAKO GOD
U demenciji postoji samo JA I SAD i niko više i ništa više.
Dementni su jedini sretni bolesnici jer nisu svesni svoje bolesti. Svi oko njih su nesretni i užasno, užasno umorni.
Dementnog ne možete sačuvati niti izlečiti.
Što pre vidite promene to bolje. Pravo kod lekara. Lekovi su uglavnom delimično uspešni do 65. godine starosti. Često je praćena drugim zdravstvenim problemima, fizičkim I psihičkim. Od demencije se umire lagano. Ako druge bolesti nisu pod kontrolom demencija divlja. Nastupa velikim koracima. Demencija je zapravo odumiranje centara u mozgu. Najplastičnije da objasni, mozak postaje kao švajcarski sir, sav u rupama, dok skroz ne nestanu svi centri, za prepoznavanje, vreme, mesto, govor, pisanje, čitanje, mokrenje. Ne postoji pravilo. Ne može se pratiti, ne mogu se izvući analize, uporedni pregledi kao kod bolesti jetre, srca. Bolest je neverovatno individualna. Mozak je u haosu od informacija. Neke se samo ugase, a neke ostaju neko vreme oštećene dok se ne ugase.Mozak se ponaša kao kompjuter pun virusa, nikad ne znaš šta će da iskoči. Ume biti kombinovata sa manijom gonjenja, a ume se naglo pojaviti I posle opercija. Taj haos demencije ne može da zamisli niko ko nije proživeo. To je ludilo u najbukvalnijem smislu. Dementni ne znaju za vreme, ne znaju ko ste, u svom su svetu, ne znaju gde su. Imaju sećanja iz daleke prošlosti tako detaljna kao da su maločas bili tamo, a ne znaju da kažu svoje ime. Funkcije nestaju jedna po jedna. Grubo će zvučati, ali ovo je istina. Sretni su oni koji imaju neke ozbiljnije boljke koje ih dotuku. I njihovi ukućani su sretni. Demencija menja čoveka upravo zato što centri odumiru. Žena koja je odlična kuvarica odjednom ne zna da kuva……potpuno staložen čovek postaje agresivan…ozbiljna žena odjednom pretura po kontejnerima…..ne zna da uključi tv….skuva kafu……izmišljaju stvari…..idu aljkavi…uvek ih neko potkrada…stalni povratak u davnu prošlost, ..nepovezano pričanje..izraz na licu kad vidite da ne zna šta znali neka reč koju je osoba koristila uvek .na ulicu se izlazi go….itd.
Dementni ne spavaju, u euforiji su. Jedan od znakova je ta euforija. Svi mi imamo svoje rituale za spavanje. Ako osoba uredno godinama ide na spavanje na primer u 23 sata I odjednom, bez ikakvog razloga, vidite da par dana ne leže do 1-2, vidite šta je u pitanju. Ako ima svakodnevne ritual I promeni ih, vidite šta je. Ako postaje svadljiva, a nije bila, opet vidite šta je. Ako voli da gleda tv I prestane…alarm. Svi mi imamo svoje navike. Ko kaže da ih nema ili da ne voli ponavljanja laže. Iskoristite to da vidite, jer demencija baš to menja. Majin otac je million godina donosio one knjige iz kladionice. Kada je prestao da ih donosi to je bio znak da je zaboravio da čita. Nastavio je da popunjava loto, to nije zaboravio. Jednostavno, taj centar nestane I kao da nikada nije postojao. Na tom mestu je rupa. Nema ničeg. Muškarci postaju nemirni, samo bi išli nekud, a žene depresivne.
Halucinacije su takođe obavezni pratilac. U mozgu se desi neki kvrc. E, sad, fazon je u tome da vidite taj kvrc. On je skoro uvek zabašuren sa tom nekom staračkom demecijom koju svi podrazumevamo, ali da li je tako?
Ono što treba da se zna je da nema leka, nema pravila. Bolest je potpuno neispitana. Dementnom treba 24-satni nadzor jer je on opasan po sebe I okolinu. Taj nadzor pruža porodica I raspada se. Cela se razboli. Razbole se odnosi u porodici od umora, on nervoze, od nespavanja, od nemoći pred dementnim .
Ljudi moraju da rade, idu u školu, imaju obaveze. Ne može fizički da se izdrži, a psihički su svi kao polupane čaše. Ono što je najteže je saznanje da osoba koju volite, koja vam je draga nije više ta osoba. Tu nastaju lomovi u čoveku. To je jako teško prihvatiti dok ne dođete do granice pucanja, a onda shvatite da sve tel ude stvari koje radi ta draga osoba, radi zapravo bolest. E, onda je poslednji moment da potražite dom. Nadam se samo da će ljudi to moći sebi da priušte. Treba znati da kod nas ne postoji dobar dom. Šta god da vam obećaju I kažu, niko nema pojma kako se treba ophoditi sa dementnom osobom.
**************
Sunčan, lep dan….dvorište oivičeno zgradama….maleni svet u velikom svetu. Na ogradi bazena sa peskom sedi Lili. Nogice u sandalama zarivene u pesak…mrda prstićima nehajno…….prosto neznajući da to čini…pogled joj nekako snen….kosa vezana u kikice. Rukama oslonjena na betonsku ogradu svog peskovitog sveta….iznad dvorišta plavo nebo…kao mirno more….i po neki oblačak koji se trudi da zakloni sunca zračak…..
Jednom……kada porastem
Biću princeza…..kad ti kažem
I sve će biti kako ja hoću
Biću lepa i ovu protezu će mi skinuti…znaš
Šetaću se u divnim haljinama
Znaš one što nose u žurnalima
Pa ću ići po balovima…
Imaću i svoje more sa valovima
I jedrenjak ….
Znaš…jednom ….kada porastem
Misliš da ću tada i da odrastem?
Peroooo je l’ ti mene slušaš?
Daj tu koficu ….vidi bre na šta liči ta torta
Ma nisi ti za kuvara……nemaš pojma
Pera je pogleda nezainteresovano
“Ovo je dosadno i glupo
Ajde klikere da igramo”
“A to je pametno”….sevnuše oke boje divljeg kestena
Poskočiše kikice preko ramena
“Znaš kad ćeš biti princ…..nikada
A ni kapetan na mom jedrenjaku….znaš”
**********
Pera ustaje, otresa pesak sa nogu…..pogleda u te besne kikice što skakuću …paaa….skoro nežno…
“Biće lepa princeza kad joj skinu tu protezu…..a kapetan bih mogao biti…jedrenjaci su lepi...hmmm....a da se igramo na slovo na slovo a?” šeretski je gleda….
“Može”…..kesten postaje pitom …
“Biće lepa princeza kad joj skinu tu protezu…..a kapetan bih mogao biti…jedrenjaci su lepi...hmmm....a da se igramo na slovo na slovo a?” šeretski je gleda….
“Može”…..kesten postaje pitom …
