(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME ZA NEVREME
Brava škljocnu… sablasan zvuk se odbi o njen mir. Desnim stopalom ulazi u hodnik….zauvek joj je ostala ta fikcija da mora uvek krenuti desnom nogom…I kada ustaje iz kreveta uvek desno stopalo prvo ulazi u papuču…kada se izuva uvek je desna cipela ta koja prva udje u cipelarnik…I još neke malene fiks ideje koje su ostale u mozgu zabeležene i svakodnevno konzumirane a kojih je ona još tada, u tim mladim godinama, bila svesna i namerno ih u svoj mozak ubacivala ….neobično? Ma ne….sasvim obična stvar koju je ona radila intuitivno… To je samounošenje samoreda u nered na koji ne možeš da utičeš….jednostavna stvar,jer kada samo neizvesnost možeš zagrliti sam stvaraš izvesnost u sopstvenosti…prigrliš to svoje konstantno “ja” koje ne beži jer drugo nemaš šta da zagrliš….neuzvesnost jednostavno ne voli da se grli…stoji gorda i sama u zemlji nedodira.
Sa desne strane je čiviluk….kači jaknu i torbu spušta na pod…tišina…brzi pogled na desno kroz otvorena vrata kupatila….prazno je….na levo u kuhinju…sredjena je i čista …ista kao i sinoć. Sudopera je prazna…nema tragova kuvanja…bilo kakvog rada….nema ručka…”dobro je” pomisli Maja desnom nogom kročivši preko praga dnevne sobe. Lokna preko maminog čela spava opijena. Isparenje kroz poluotvorena lepa usta kalja lepotu tog zaspalog bića. Položaj tela je kao da je pala u nesvest …nekontrolisano razbacane ruke i noge po kauču govore o nesvesnosti čina odlaska na odmor . Sve je na svom mestu u stanu…netaknuto, nepomereno….
Sićušna figura seda u fotelju preko puta kauča…dubok uzdah i izdah…mnogo dublji nego njene godine što dozvoljavaju. Tišina…..apsolutna tišina koja je ispunjava….”I ovako je lepa…Jelena je baš zapela da dodje posle škole kod mene za onaj sastav….kako da je dovedem odmah….zvaću je posle da dodje kad…kad mama ustane”
Ako je neko pomislio da će Maja zaplakati, da će je tuga slomiti greši…..nema ničeg od tog u njoj..samo nemo prihvatanje i čekanje….čekanje ubija…posebno čekanje kad ne zna..čekanje pred vratima na neizvesnost…čekanje na osmeh….čekanje na reč koja ne dolazi iz flaše…čekanje na zagrljaj i da ta lokna počne da igra…čekanje na lepo….na tren sreće....mrzi čekanje, mrzi ta vrata pred kojima stoji čekajući svaki dan….šta? neizvesnost koja joj je nametnuta…
”Danas je dobro kako ume biti…ustaće a verovatno i ponovo leći dok otac dodje….ko zna kad a Dekiju je svejedno” osmehnu se detinja duša, ustade i ode u kuhinju da vidi šta da pojede pa na učenje dok je još mir…raspored obaveza je već počeo da zaposeda njen praktični um….
Lep je dan, sunčan a ja sedim u kući polomljena od temperature i noćašnje groznice. Uzme nekako svu snagu ta groznica mada mi je sada dobro…samo sam još malo polomljena….hahahah I neki košmari mi dolazili…kao buncanje u sebi…lebdeće stanje poluzaspalog uma…ni tamo…ni ovamo…Cele večeri i noći se Maca majao oko mene pa otišao da radi jutros u cik zore. I Maki, ljubi ga majka, vodi računa. Jako sam nervozna kad mi nije dobro…užas….evo priznajem…hahahah…šikaniram njih dvojicu a oni sve okrenu na zajebanciju pa se i ja smejem I sve prodje nekako bezbolnije. Kažem Makiju “bole me ledja” a on meni “Maki, uzmi usisivač da se razmrdaš i preznojiš. Zvao sam Cic I ponudio joj 1000 dinara da dodje da usisa hahaha…oterala me u pm ali se dvoumila samo da znaš…ta bi nas majko prodala za male pare hahahaah” I taj osmeh šeretski je lek….pravi lek. Upravo je izašao sa usisivačem u pratnji onog nemačkog krznenog lenjivca…Prolete mi ovaj neobičan dan….nisam navikla da ovako lenčarim i spavam. Maca stiže uskoro tako da moram ići…da dočekam čoveka kako valja ….možda se još jednom preznojim…ko zna…sve za zdravlje… hahahaah
pogotovo ta narodna medicina pokazuje dobre rezultate
