Sve je gore i gore. Izgubila se svaka ljudskost. I nije toliko što čovek grize čoveka i što se sve svelo na novac. Male ljubaznosti, tople geste, minijaturne čovečnosti: sitnice najviše nedostaju. Svako gleda svoja posla, zavlači se u vlastitu guzicu i sere samo po sebi i za sebe.
A opet, nije tako. Jučer sam izašao nekim poslom i na povratku me neki klinac, marokanac ili je možda bio turčin, na skuteru očešao. Vozio je po trotoaru. Nije ni stao niti mi se ispričao. Krv mi se ukiselila od straha. I tek što sam pomislio kako ovaj svet odlazi do đavola, odnekud se pojavi devojka u ružičastoj pelerini i upita me je li mi potrebna pomoć. Nije, odgovorio sam sav sretan što na ovom svetu ipak još ima neke elementarne ljudskosti, da nisu svi potonuli u neproničnu sebičnost i kal-jal-žal, što li...
I idem ja tako sav sretan kući, kad me pred ulazom dočeka gazdarica, vlasnica rupe u kojoj živim, s onim svojim večnim:
„Momčino, plati za tu straćaru već jednom da ti ja ne bih morala dug uterivati!“
Zna se ona meni i oštrije obratiti, nazivati me gnjidom, majmunom ili svinjom. Tako da sam još dobro i prošao, nije me direktno vređala. Ipak, osetih u tom trenutku jad do besa i pomislih gde me je sve doveo ovaj svet, u što se pretvorio i u što sam se ja sam prometnuo.
Na stepenicama pak sretnem Miguela, uzgajivača pilića i noćnog stražara; danas svako radi po dva tri posla da bi uopće preživeo. Pozdravi me, pita me kako sam, kažem da dobro sam, makar nisam. Ali dirnulo me tih njegovih nekoliko reči, dirnulo me u toj meri da sam pomislio kako je ovaj svet, ako i jest pošao k vražjim raljama, uspeo skrenuti s tog paklenog puta i da sada... gubim misao, gubim misao, nije ni čudo, kad sve ide kako ide i mislima mojim mora biti sve gore! Tim više što me pred vratima stana dočekala Gvanema, suseda vrata do vrata.
„Kako je, komšija?“, upita.
„Nije dobro“, odgovorio sam.
„Tako svi kažu. I ja tako kažem. Pa se nešto mislim ako je tako, trebamo mi, svi skupa, potonuti još dublje, da nam bude još gore, sve dok ne zaboravimo da nam je ikad bilo dobro, dok ne zaboravimo na dobro kao takvo, zar ne?“
Nisam odgovarao. Otvorio sam vrata svoga stana. Gvanema je gvirnula unutra.
„Za Boga miloga komšija, zašto ste zastrli ogledalo tim belim čaršafom?!“
„To se radi kada neko umre. Da se duh umrle osobe ne zaglavi u odrazima...“
„Ko je vama umro, pa vi živite sami?“
„Ja.“
„Vi!?“
„Da. Izašao sam samo do Katastra, da prenamenim stan u grobnicu. I onda, zbogom: hajlajf počinje!“
a Duh...je l' i on otišao do Katastra?
