(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME...
6.deo
Cunjam po dvorištu. Malo sam slikala.....nisam ponela foto aparat....sunce je prejako bilo za slikanje a i nemam šta...bar ne za objavljivanje. Ovo je orah....komšijsko drvo ali grane prebacio kod nas....
Ognjište se urušilo, tačnije odžak i jedan deo krova. Krov su momci popravili, odžak srušili i sada je u jednom delu nekadašnje prostorije koju smo svi zvali „kod ognjište“ to novo kupatilo. Sač i crepulja stoje prepuni prašine naslonjeni na zid od tugle.....pauci pletu do mile volje svoje mreže po velikim šerpama, drvenim policama ko zna koliko starim ...lopata sa kratkom drškom koja je služila za skupljanje i prevrtanje žara spava dubokim snom......u meni se plete osećaj konačnosti. Da li je? Gurnuh ga grubo u stranu....pa imamo mi i sač i crepulju i ognjište u Beogradu...sve je Maca napravio i već sam ko zna koliko puta pravila pogaču po maminom receptu....naša deca znaju šta je ognjište, na ovom našem će pokazati svojoj deci kad bude vreme....nije konačno, samo je jedna etapa gotova.
„Bože, koliko godina ima kako sam ovaj koš zakačio za Makija?“
Gledamo oboje ćuteći, a na košu godine nakačene umesto mreže.....mačići se igraju na džaku kukuruza.....popodne....tiho, vruće...mir...evo ga opet, taj osećaj konačnosti dok gledam zardjali obruč...Imamo koš kući koji je namontiran prvi kad smo se doselili...po hitnom postupku....nije konačno, samo je jedna etapa gotova.
Zvoni fiksni....zaova zove kod nje da se dodje. Ajmo, brzinsko spremanje, ima malo vremena jer se moramo vratiti do 20 sati za mamin insulin i lekove za oboje....i večera naravno.
Mojoj zaovi unuke došle iz Sombora sa majkom....Vera i Nada....Vera je starija, jedna pametnica koja je uz to i prelepo dete...bogme, neće im biti lako kad stasa....ima somborci da uzdišu samo tako. Nada, mladja.....maleni preslatki zvrk koji ume da govori i to čitave rečenice ali neće...voli da svi oko nje pogadjaju šta ona hoće hahahaah a onda odjednom kaže celu rečenicu i svi se naravno zaprepaste.
Razgovaramo nas četvoro....dogovori oko starih, šta i kako kad Maca ode...teško....vreme je za povratak...sat je neumoljiv.
U povratku Maca staje ispred radnje, kupuje pivo i zove mobilnim
„Jel su ti otišli majstori?....aha, sad će....ajde dodji na pivo“
Maca sredjuje njih dvoje a ja spremam pitu sa sirom za večeru.
Zamirisa mnogo lepo u toj vrućoj noći....dodje komšija, priča, smeh....volim ga jer je pozitivac iako neoženjen i dosta mladji od nas uvek je tu da pomogne, da se nasmeje. .
„Gde bre Ljiljano sad napravi ovu pitu....ne mogu da odolim...i još vrela ovako...au bre“
„Nemoj badava da se trudiš da odolevaš nego se predaj i jedi. Maco...ajde“
„On mora tri parčeta da pojede....a ja ću dva samo...viš kako je oslabio“
Pogleda ga poprečke moj čovek....da me ne podeva, al’ ovaj voli da sluša kad se razgoropadim i kobojagi se ljutim na muža kroz šalu, više nego leba da jede hahahaha
Pita i pivo...razgovor, smeh i mačići sa kojima se igram.....ovo belunjavo je plašljivo ali je zato sivkasto neustraživo....ranjav mi sve palac bio ali nisam mogla da odolim hahahah
(snimak je loš, mobilni, mrak....ali vidi se igranje)
Mesec sija k’o tepsija....lepo sam spavala
Nedelja i sat.......opet isto.....
Ali danas dolazi ujnino dete da se vidimo
„Koji djavo pa dolazi ovo detište“ ne voli moja svekrva dolaske, ni odlaske hahahah
„Dolazi da mene vidi majko, a ti možeš uvek da se povučeš da se odmoriš“
Dug...dug zagrljaj kad je stigla....nedostaje mi, a njoj nedostaje sve. Iako su joj majka i otac blizu....nekako, ono naše vreme, one godine sa nama i mi sa njom što provedosmo pod našim krovom....pa...jednostavno su drugačije....povezivanje je drugačije. Od kad se udala nema posla ni za jedno od njih dvoje. Teško je to. Zet je sad počeo da radi, pre par dana a ona.....kažu da će raditi na proširenju porodice.
„Da ja skuvam kafu ujna?“
„Ma ne, ja ću.....“
„Oću i ja kafu“ govori moja svekrva
„hahahaha naravno mama, pa došlo nam detište“
Ispratih je do kapije....popričasmo još malo pod onom prelepom jabukom ispod koje je parkirala kola. Radja svake druge godine....čudno drvo. Sad je prepuna iščukanih jabuka koje skapavaju.
(fotografije iz 04.2009.)
E, da, umalo da zaboravim.....došla je i kornjača. Nikada ih ovde nije bilo, ali je Maca video odmah nakon one oluje.....pa sad je videh ja....i naravno....snimak
Predveče me je odvezao na stanicu. Čekamo.....
„Opet ostajem sam.....ali brzo ću kući“
„Da.....na oporavak ....hahahah
PS Vreme je kao grumen žara...imaš ga u ruci svega tren dok te ne natera da ga pustiš ....i sve što si uradio u tom trenu, kako si ga iskoristio, šta si osetio, kome si ga dao, kako si ga dao...to je sve što od vremena ostaje i to postaje sećanje...
Trag u vremenu je način na koji smo iskoristili dato nam vreme….po tim tragovima vreme pamtimo…
KRAJ
kad odmoriš,svrati na kafu
...izvini,nisam te mogla čekati....al sutra dobijaš duplu
nije ti dosta one zirafe dvije sad si i kljuse zbavila
