(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME...
5.deo
Naterala sam ga posle ručka da prilegnemo.... prijalo mu je kaže....neće ništa da radi osim onog oko stoke i starog....dok sam tu....odmara....toooooo
Raspravka sa majkom....neće da uzima lekove, jede šta stigne i koliko hoće....šećer skače i pada kao lud. Jako je nedisciplinovana. Nervozna je i svadja se sa sinom, ćerkom....tera mak na konac i sve ih nervira.Ne shvata da sebi šteti a beskonačnim tvrdoglavim svadjama im samo oduzima snagu....teško. Kad ona krene tako sa pričama sin joj se smeje, zbija šale, i Maki tako...puste je....njihov način da ne pošašave. Isprva nisam reagovala, ćutala sam...nikada se i nisam mešala niti se raspravljala, zato i nemam problem sa familijom a istina i ne živimo skupa što jako olakšava situaciju svima....ali kad progovorim....pa, onda.....Naravi nam se vrlo malo menjaju sa godinama i njihova suština ostaje ista....što je nekad bila snaga usled godina i bolesti može postaje jedan oblik sebičnosti. Jake, sveprisutne osobine karaktera poprimaju sve ekstremniji oblik i mogu praviti problem i nama samima ali i okolini, naravno kada se radi o osobinama koje smetaju. Isto je i sa dobrim i sa lošim osobinama....obe idu u krajnjost vremenom, samo što nam dobre ne smetaju. Muž me pogledjuje i samo čeka kad ću da eksplodiram jer zna koliko me nebriga za druge izludi i to „ja ću kako ja oću a za ostale me baš briga“. Stvarno mi je prag tolerancije visok, jako sam prilagodljiva i zaista se trudim da uvek pomirim strasti, da nadjem kompromis....ali nekada, jednostavno ne može drugačije....pokida ih sve svojom tvrdoglavošću ...i u bolnici isto, sestre, doktori....svi se žale....više nemaju gde da je odvedu. Kad je preterala, rekoh dve-tri rečenice, kratke.....i nasta tišina.
Odoh da perem sudje, Maca ode svojim poslom...
„Hoćemo kafu?“ pitam unoseći oprane sudove poredjane u vangli koju spuštam na stari drveni sto
„Ja hoću“ odgovara majka....“popila sam lekove“...tooooo
Macu i ne pitam za kafu.....on uvek hoće hahahah
„Nesam ja mislela tako“....poče kad sam sela
„Znam mama, ali sekiraš ga...zar ne vidiš koliko je oslabio, koliko se trudi, i on i ćerka vam ...ne otežavaj im...pomozi im....pa koliko ljudi ima ovakvu decu, ajde, reci mi“
Krenu da priča o nekome tamo kako je umreo o državnom trošku, opština ga saranila, pored četiri deteta skućena i iškoluvana.....“ete, more odlično je nama....i ono naše muško, tvoj sin, mlogo vredan...domaćin...sve radi ljubi ga nana, kuvao, prao, čistio, pa oko deke, pa se smeje i radi barabar s oca....mnogo se napatiše s ovo drveće...pa to nisi imao gde da stupneš na zem....i sve poravnaše, došao Saša s onu mašinu veliku pa poravnali dvorište, nasuli....mlogo posla....a on, nema šta ne radi i oca sve tera“....smiruje situaciju moja svekrva, znalački....snaja sam...jako su retke oštre reči medju nama, zna ona to, te sad ove imaju samo dadatnu težinu...ne valja ružna reč da ostane...ne valja...
„Jeste mama, vredan je i dobar.....na tvoga sina povuko“ naravno da dajem svoj doprinos miru.
Opet će ona po starom...čim mi vidi ledja, ali će bar mir biti dok sam tu. Samo mu mir i treba dok ne dodje kući.
nastaviće se...
Onako odsrca? Ako...
