(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME….
1.deo
Petak….dan za moj put...nervoza...intuicija, želja, ljubav, brige, posao....mnogo toga upakovano u vrelinu tog dana....stomak mi treperi od ranog jutra....od nečega....znam ja od čega....predosećaj koji čeka. Nekako uspevam da stignem na bus usled neverovatne gužve iako sam pošla mnogo ranije....jednostavno, je tog isijavajućeg dana bio podvig sa Novog Beograda preći u stari, mada je to svakodnevna noćna mora ali toga dana se čak i taksista začudio. Da ne pričam o tome kako mi je bilo dok smo mileli po užarenom asfaltu a vreme curilo....vreme....kao žar je...imaš ga u ruci svega tren dok te ne natera da ga pustiš .... ali, o tome neki drugi put. Zet mi je kupio kartu i naravno žeton ali je zaboravio da mi ga da....trk na poslednji šalter da kupim taj djavolji novčić i ulećem u autobus u poslednjem minutu.....uuuuuuuf....
Dremam usput....slike proleću, nemiri ih teraju, brige im boju daju....pa lepa slika....malo vremena samo za mene, sama sa sobom ali sam nervozna i nemirna i dalje.....osećaj.....ubi me to.
Čeka me....samo mi se oči napuniše suzama....mnogo sam postala plačljiva i preosetljiva...nestaje mi snaga, to je...znam ja....Visoka, šlang muška figura...obesih mu se oko vrata od čega se malo zateturao ...istog sekunda ruka oko struka...zna on kakva sam kad otkopčam osećanja....poljubac i osmeh „oborićeš me...nemam toliko snage“. Ove poslednje reči o snazi mi se zariše u mozak i srce i knedlu što davi mi stvoriše istog momenta.....to je....moja intuicija što se koprca u meni prepozna reči....nikada ga za trideset godina nisam čula da je to rekao...nikada. Sklanjam glavu u stranu da ne vidi lice....a drhtim sva iznutra....znala sam....
Uzima torbu i krećemo ka kolima....stari sinovljev ford, njegov vršnjak....ona nova su ostala u Beogradu, kud će sa njima po njivama i sokacima i u gepek da stavlja delove i kante sa nafrom. Pogledjujem ga....oslabio si jako Maco.....ćuti.....opet ja ....umoran sam, jako....zna on da ja ne odustajem.
„Bože ženo, prestani da me gledaš....mnogo sam lep jel’da? smeje se
„Oslabio si....“ ne da mi ona djavolja knedla u grlu da odgovorim šalom.
„Mnogo je gadno......kad dodjem kući odmoriću se...biće sve u redu Maco“ zna da ne sme da me pogleda jer ću se raspasti....oseća mi po glasu...zato vozi i gleda napred pričajući.
„Ko vam kuva?
„Majka....pre toga ja....Maki je kuvao dok je bio ovde...znaš da ste se mimoišli negde kod Požarevca? čini mi se da reče kod Požarevca...ako sam dobro zapamtila...mada.......mora da me mnogo voliš kad me tako analiziraš hahahaah
„Paaaa.....sad si mi kao momak bre...skoro hahahah uspeh da se nasmejem i pogladim ga po potiljku.....okrete se seda glava ka meni....smejalice se pomeriše i osmeh u oko uneše....zna da se vraćam....samo to mu je dovoljno.
Minuti ćutnje...prijaju oboma....samo prisustvo je dovoljno...gledam ruke na volanu....jake, preplanule od sunca...bronzane vene ispod bronzane kože se još više vide...pokreću se na svaki pomak mišića ....vlažna koža od znoja se presijava i kako mišić zaigra svoj ples tako malje po ruci sijaju....igra....
„Da li treba da se pripremim......za nešto?“
„Ne.....zašto, pa sve je normalno“ odgovara mirno dok skrećemo u našu ulicu.
Izlazim da otvorim kapiju i da je zatvorim....pešice idem dalje.....još ništa ne vidim.....mrak je pao....bolje.....
