Volim svoju depresiju.
Kada sam depresivan, osećam se nekako duboko..Stara izreka kaže „Ko peva zlo ne misli“, a nova „Ko misli nije mu do pevanja“. Ja spadam u ovu drugu grupu. Šta da radim, takva mi sudbina. Oduvek sam mnogo razmišljao, ponekad i previše ali, od svih tehnika mogućih i nemogućih, ja eto nisam naučio kako da svoje misli usporim, da ih pustim da „prođu“, jednostavno - uvek su bile brže od mene. A možda sam jednostavno glup.
Ako kažem da u životu ima dosta sranija o kome smo prinuđeni da mislimo, neću reći ništa novo, ipak, nekima je prilično lako da ta sranija ignorišu i da gledaju svoja posla, nekima nije. Ja i tu spadam u ovu, drugu grupu.
Gde me je to razmišljanje odvelo? Nigde. Ali, nigde nisam ni želeo da idem, ili, ako sam i želeo, očigledno nisam želeo dovoljno, ili mi je, obrni-okreni sasvim okej i ovako.
Svaki auto-mehaničar ima model, ili šemu automobila kakav bi trebalo da bude da bi bio ispravan. Sa lekarima za psihu to nije slučaj.
Ne postoji slučaj gde je čovek otišao kod psihijatra i ovaj mu pokazao model normalnog čoveka pa rekao „Kakve god probleme da imaš, gledaćemo da te popravimo da budeš ovakav“
Postoje razne „škole“ i metode, razni pokušaji i varijante lečenja čovekove psihe, sve u zavisnosti od vremena, kulture, običaja, okruženja i ostalih očekivanja i sve uglavnom (još uvek) eksperimentišu, bez nekih senzacionalnih rezultata.
A razmišljam šta bi bilo kada bi postojala nekakva „avionska vrata“ kroz koja prođeš i ona, ako ti nešto fali, zapište. A ako si ok, ne čuje se ništa ? I šta bi bilo kada bi većina nas prošla kroz ta vrata i ništa se ne čuje? Verujem da bi se svi zabezeknuli u fazonu „Šta? Ja sam normalan? Mora da me zezate..? Jeste sigurni da ovo sranije radi kako treba ?“
Danas je jednostavno fazon da si nenormalan. Da imaš makar „anksioznost“. Makar neku fobijicu, makar neku „nikako da nađem dečka“ situaciju..makar neku životnu zaiebanciju od koje ćemo da napravimo psiho-slončinu kojeg može da smiri samo brdo knjiga i kurseva o smopomoći prelivenih serotoninom, B vitaminom, sve načičkano raznobojnim čakrama (koje su sve veoma otvorene, moliću lepo !)
Budimo realni. Bog je crko.
Okej, nije ono baš mrtav mrtvosan, ali tu je negde. Na aparatima. U eri interneta niko više ne veruje u priče iz neke buđave knjige, koja je prevedena ko zna kolko puta kako je kome kad dunulo (i ko zna koliko pogrešno), niko više ne veruje u vatru iz žbuna, u hodanje po vodi i pretvaranje vode u vino, a naročito u podelu mora na dva dela. Vaskrsenje je još uvek tu negde na stand by. Ono će kapiram da padne poslednje. Ljudi su se jednostavno smorili od čekanja da se neko s one strane već jednom javi. Deset godina, dvaes ajde de..ali dvesta trista, hiljadu!..DVE - i ništa? Msm stvarno..
Okej, da ne budem preoštar..neki još uvek veruju, ili da kažemo – veruckaju. Ili makar osećaju da je to „sve neka simbolika, samo je treba razumeti“. I samo su reeeetki sposobni da je razumedu, a nama, prostom stadu glupaka preostaje samo da verujemo onim tojest retkima..šta drugo?
Nema simbolike brate. Držiš se noktima za ivicu religijske planine i pitanje je kada ćeš da popustiš. Ali, ne očajavaj ! Ništa se zapravo nije promenilo.
Jedan bog se polako ali sigurno menja drugim. I to baš onim iz stare raspale knjige „ne imaj drugog boga osim mene!“. O da, danas se na sva usta govori „imaj drugog boga ! Taj Bog si Ti !“
Cela ta priča oko vaskrsenja i duše, raja i pakla, Svetog Petra i ostale družine nekako više ne pije vodu i ljudi danas očekuju malo više od arhaične simbolike koju kanda razumeju samo oni u crnim mantijama (i džipovima) Msm, kome verovati ? Onima što u ime te simbolike kamenuju žene i opasaju se bombama? Ili onima što mudro klimaju glavama i govore same gluposti, ne prezajuči da tu i tamo naguze pokojeg mladago dečkina? Ovo je vreme brzo proverivih činjenica, gole i grube istine, brzih kamera i tvitova i samo još oni kojima je tamjan dobro udario u glavu, imaju živaca da traže istinu u ukočenom pogledu sa neke izbledele freske.
Život je jednostavno brži. Ljudi hoće sad i odmah. Tu i tamo, za potrebe slave, krštenja i ličnog sujeverja, ostaće verni staroj religiji (za svaki slučaj) iako svesni da su već debelo sagrešili u svim ostalim poljima, a naročito što su sva ostala polja postala veoma široka i dala prostor za trčanje njima do mile volje.
Ipak, smatram da je umiranje stare relligije donelo jednu novu podelu ljudi, na one depresivne i na histerične.
Ovi prvi se vuku kroz život i ponekad su srećni jer su jednostavno živi, a ponekad ih mrzi da ustanu iz kreveta.
Ovi drugi su opet, posebna priča.
U vremenu istine, kada se svi mitovi razbucavaju, oni kao da su ponovo otkrili užasnu istinu da je ovaj život kratak, da molitve ne rade, te da ga treba proživeti što više, što potpunije, raznovrsnije, brže, savršenije jer, smrt neumitno čeka, a istini za volju, nikad se i nije živelo bolje, pa zašto onda propustiti takav šou.
Ovim prvim, depresivcima, laž nije toliko potrebna. Njima je uglavnom potrebno da ih ovi drugi ostave na miru.
Ovim drugima međutim, laž je postala potrebna kao voda. Što je život s jedne strane šareniji i lepši, što se više gugla i saznaje, to je i realnost smrti sve užasnija za njih i stoga ne žele da troše ni minut na nešto što nije njihovo zadovoljstvo, napredak, usavršavanje, sreća, sreća, radost..(kapiram da ne troše vreme ni na ovakve tekstove). Paradoskalno psiho kolo, ko ga ne bi volo.
Oni ne planiraju da završe ovaj život bez dokaza da su ga živeli punim plućima. (njima možeš da prodaš selfie-stick dok trepneš, provereno.) Njih ne drži mesto, oni se ne mire sa sobom, oni su samom sebi i takmac i protivnik i gledaju da samog sebe pobede kad god mogu i gde mogu, jer bitno je zvati se pobednikom. Svakog dana jedna mala pobedica. Jedini vitamin koji im je za to potreban, je Laž. Bilo kakva laž koja im šapuće „Ti to možeš!“ „Kralju !.care, lave, tigre..bra’o..“.
Neće im biti žao da potroše brda love za razne kurseve, radionice i tečajeve lajf koučeva, samo da se ne zaustave i ne zagledaju malo dublje u sebe.
A i što bi? Jel Niče rekao da „ko se god malo dublje zagleda u život nailazi na očaj“? Jeste. Jel Niče umro lud razgovarajući sa muvama o Sokratu? Jeste. E pa, molim lepo. Dakle, dear life coach..padni mi na grudi !
E sad, to što su lajf koučevi sve neke očajne domaćice, propali glumci i gurui sa rupom na čarapi, nema veze. Oni znaju sve šta treba. Nema veze što učitelji života o životu znaju samo ono što su pročitali u nekoj knjizi od neke Lujze Hej i što su na svim ostalim poljima uspešni otprilike koliko i plankton, sve to neme veze: đa meditativno, đa kvantno..ko šta voli, samo izvolte !
Oni dakle znaju sve. I šta je sreća, i šta je duša, i kako se prostiru talasi, i kako se stvari privlače, i šta ima posle smrti, i kako radi mozak (svih 100% moliću lepo), oni prosto znaju – sve. I što je najvažnije, oni su humani. Oni to ne rade zbog sebe, već zbog drugih. Da i njima pomognu. Da i ovi drugi posle prenesu to znanje, tu reč, tu baklju svetlosti drugima. Da ceo svet bude bolji ! Od usta do usta, kao nekada Isus (božemeoprosti)
Zato sve to i rade besplatno..u stvari, ne baš..U stvari, naplaćuju to veoma, ali hej, znanje košta ! Jer „ako ne cenite sebe i svoje znanje, niko vas drugi neće ceniti“ (završen citat)
Samo pozitivno. Meni lično nije jasno, zbog čega se to pozitivno odnosi samo na pozitivnu khenjažu, a ne recimo na neke pozitivno-kolektivne akcije tipa, ajmo svi pozitivno u neki negativni starački dom da pozitivno pomognemo kolko ko može. Ili recimo, ajmo svi pozitivno da zaista iebeno uradimo nešto. Rukama. Nogama. Hranom. Prevozom. Novcem. Lekovima. Popravkama. Bilo iebeno čime. Nego smo u stanju da samo pozitivno khenjamo u pozitivno zakupljenim dvoranama, da duboko pozitivno dišemo i zamišljamo pozitivne talase i da jedni druge tapšemo po pozitivnim ramenima, pobedničkim i uspešnim..A kada im iskreno primetiš kako onaj ko se oseća Ok nema potrebu da naglas mantra o tome kako je OK i kako onaj ko je opušten nema potrebu da svaki čas govori „samo opušteno..“ te da oni zapravo isto tako samo khenjaju o „pozitivnom“, odmah će da te negativno razapnu na krst, nataknu na kolac i izmažu negativnim gofnima sa sve natpisom „Ua hejteru!“
Pa onda YT kanali..“Drage moje, dragi moji..“ (kapiram da svaki YT tog tipa počinje na taj način) „Sad ću vam ispričati jednu priču..“ (a vi samo klikćite i šerujte, jer od vaših kliktanja i šerova meni YT uplaćuje dolare mesečno i ja ću vam svojim primerom dokazati i pokazati da čovek može da lepo živi a da ne mrdne kur...prstom.)
I tako..razmišljam nešto, volim svoju depresiju. Volim i život sa svim svojim sra..događajima i nepredvidivostima, samo eto ne volim što mnogo razmišljam, ali, kao što rekoh..takva mi je sudbina (u koju, kad sad malo opet razmislim, ne verujem..). a možda sam i jednostavno glup.
Kada sam depresivan, osećam se nekako duboko..Stara izreka kaže „Ko peva zlo ne misli“, a nova „Ko misli nije mu do pevanja“. Ja spadam u ovu drugu grupu. Šta da radim, takva mi sudbina. Oduvek sam mnogo razmišljao, ponekad i previše ali, od svih tehnika mogućih i nemogućih, ja eto nisam naučio kako da svoje misli usporim, da ih pustim da „prođu“, jednostavno - uvek su bile brže od mene. A možda sam jednostavno glup.
Ako kažem da u životu ima dosta sranija o kome smo prinuđeni da mislimo, neću reći ništa novo, ipak, nekima je prilično lako da ta sranija ignorišu i da gledaju svoja posla, nekima nije. Ja i tu spadam u ovu, drugu grupu.
Gde me je to razmišljanje odvelo? Nigde. Ali, nigde nisam ni želeo da idem, ili, ako sam i želeo, očigledno nisam želeo dovoljno, ili mi je, obrni-okreni sasvim okej i ovako.
Svaki auto-mehaničar ima model, ili šemu automobila kakav bi trebalo da bude da bi bio ispravan. Sa lekarima za psihu to nije slučaj.
Ne postoji slučaj gde je čovek otišao kod psihijatra i ovaj mu pokazao model normalnog čoveka pa rekao „Kakve god probleme da imaš, gledaćemo da te popravimo da budeš ovakav“
Postoje razne „škole“ i metode, razni pokušaji i varijante lečenja čovekove psihe, sve u zavisnosti od vremena, kulture, običaja, okruženja i ostalih očekivanja i sve uglavnom (još uvek) eksperimentišu, bez nekih senzacionalnih rezultata.
A razmišljam šta bi bilo kada bi postojala nekakva „avionska vrata“ kroz koja prođeš i ona, ako ti nešto fali, zapište. A ako si ok, ne čuje se ništa ? I šta bi bilo kada bi većina nas prošla kroz ta vrata i ništa se ne čuje? Verujem da bi se svi zabezeknuli u fazonu „Šta? Ja sam normalan? Mora da me zezate..? Jeste sigurni da ovo sranije radi kako treba ?“
Danas je jednostavno fazon da si nenormalan. Da imaš makar „anksioznost“. Makar neku fobijicu, makar neku „nikako da nađem dečka“ situaciju..makar neku životnu zaiebanciju od koje ćemo da napravimo psiho-slončinu kojeg može da smiri samo brdo knjiga i kurseva o smopomoći prelivenih serotoninom, B vitaminom, sve načičkano raznobojnim čakrama (koje su sve veoma otvorene, moliću lepo !)
Budimo realni. Bog je crko.
Okej, nije ono baš mrtav mrtvosan, ali tu je negde. Na aparatima. U eri interneta niko više ne veruje u priče iz neke buđave knjige, koja je prevedena ko zna kolko puta kako je kome kad dunulo (i ko zna koliko pogrešno), niko više ne veruje u vatru iz žbuna, u hodanje po vodi i pretvaranje vode u vino, a naročito u podelu mora na dva dela. Vaskrsenje je još uvek tu negde na stand by. Ono će kapiram da padne poslednje. Ljudi su se jednostavno smorili od čekanja da se neko s one strane već jednom javi. Deset godina, dvaes ajde de..ali dvesta trista, hiljadu!..DVE - i ništa? Msm stvarno..
Okej, da ne budem preoštar..neki još uvek veruju, ili da kažemo – veruckaju. Ili makar osećaju da je to „sve neka simbolika, samo je treba razumeti“. I samo su reeeetki sposobni da je razumedu, a nama, prostom stadu glupaka preostaje samo da verujemo onim tojest retkima..šta drugo?
Nema simbolike brate. Držiš se noktima za ivicu religijske planine i pitanje je kada ćeš da popustiš. Ali, ne očajavaj ! Ništa se zapravo nije promenilo.
Jedan bog se polako ali sigurno menja drugim. I to baš onim iz stare raspale knjige „ne imaj drugog boga osim mene!“. O da, danas se na sva usta govori „imaj drugog boga ! Taj Bog si Ti !“
Cela ta priča oko vaskrsenja i duše, raja i pakla, Svetog Petra i ostale družine nekako više ne pije vodu i ljudi danas očekuju malo više od arhaične simbolike koju kanda razumeju samo oni u crnim mantijama (i džipovima) Msm, kome verovati ? Onima što u ime te simbolike kamenuju žene i opasaju se bombama? Ili onima što mudro klimaju glavama i govore same gluposti, ne prezajuči da tu i tamo naguze pokojeg mladago dečkina? Ovo je vreme brzo proverivih činjenica, gole i grube istine, brzih kamera i tvitova i samo još oni kojima je tamjan dobro udario u glavu, imaju živaca da traže istinu u ukočenom pogledu sa neke izbledele freske.
Život je jednostavno brži. Ljudi hoće sad i odmah. Tu i tamo, za potrebe slave, krštenja i ličnog sujeverja, ostaće verni staroj religiji (za svaki slučaj) iako svesni da su već debelo sagrešili u svim ostalim poljima, a naročito što su sva ostala polja postala veoma široka i dala prostor za trčanje njima do mile volje.
Ipak, smatram da je umiranje stare relligije donelo jednu novu podelu ljudi, na one depresivne i na histerične.
Ovi prvi se vuku kroz život i ponekad su srećni jer su jednostavno živi, a ponekad ih mrzi da ustanu iz kreveta.
Ovi drugi su opet, posebna priča.
U vremenu istine, kada se svi mitovi razbucavaju, oni kao da su ponovo otkrili užasnu istinu da je ovaj život kratak, da molitve ne rade, te da ga treba proživeti što više, što potpunije, raznovrsnije, brže, savršenije jer, smrt neumitno čeka, a istini za volju, nikad se i nije živelo bolje, pa zašto onda propustiti takav šou.
Ovim prvim, depresivcima, laž nije toliko potrebna. Njima je uglavnom potrebno da ih ovi drugi ostave na miru.
Ovim drugima međutim, laž je postala potrebna kao voda. Što je život s jedne strane šareniji i lepši, što se više gugla i saznaje, to je i realnost smrti sve užasnija za njih i stoga ne žele da troše ni minut na nešto što nije njihovo zadovoljstvo, napredak, usavršavanje, sreća, sreća, radost..(kapiram da ne troše vreme ni na ovakve tekstove). Paradoskalno psiho kolo, ko ga ne bi volo.
Oni ne planiraju da završe ovaj život bez dokaza da su ga živeli punim plućima. (njima možeš da prodaš selfie-stick dok trepneš, provereno.) Njih ne drži mesto, oni se ne mire sa sobom, oni su samom sebi i takmac i protivnik i gledaju da samog sebe pobede kad god mogu i gde mogu, jer bitno je zvati se pobednikom. Svakog dana jedna mala pobedica. Jedini vitamin koji im je za to potreban, je Laž. Bilo kakva laž koja im šapuće „Ti to možeš!“ „Kralju !.care, lave, tigre..bra’o..“.
Neće im biti žao da potroše brda love za razne kurseve, radionice i tečajeve lajf koučeva, samo da se ne zaustave i ne zagledaju malo dublje u sebe.
A i što bi? Jel Niče rekao da „ko se god malo dublje zagleda u život nailazi na očaj“? Jeste. Jel Niče umro lud razgovarajući sa muvama o Sokratu? Jeste. E pa, molim lepo. Dakle, dear life coach..padni mi na grudi !
E sad, to što su lajf koučevi sve neke očajne domaćice, propali glumci i gurui sa rupom na čarapi, nema veze. Oni znaju sve šta treba. Nema veze što učitelji života o životu znaju samo ono što su pročitali u nekoj knjizi od neke Lujze Hej i što su na svim ostalim poljima uspešni otprilike koliko i plankton, sve to neme veze: đa meditativno, đa kvantno..ko šta voli, samo izvolte !
Oni dakle znaju sve. I šta je sreća, i šta je duša, i kako se prostiru talasi, i kako se stvari privlače, i šta ima posle smrti, i kako radi mozak (svih 100% moliću lepo), oni prosto znaju – sve. I što je najvažnije, oni su humani. Oni to ne rade zbog sebe, već zbog drugih. Da i njima pomognu. Da i ovi drugi posle prenesu to znanje, tu reč, tu baklju svetlosti drugima. Da ceo svet bude bolji ! Od usta do usta, kao nekada Isus (božemeoprosti)
Zato sve to i rade besplatno..u stvari, ne baš..U stvari, naplaćuju to veoma, ali hej, znanje košta ! Jer „ako ne cenite sebe i svoje znanje, niko vas drugi neće ceniti“ (završen citat)
Samo pozitivno. Meni lično nije jasno, zbog čega se to pozitivno odnosi samo na pozitivnu khenjažu, a ne recimo na neke pozitivno-kolektivne akcije tipa, ajmo svi pozitivno u neki negativni starački dom da pozitivno pomognemo kolko ko može. Ili recimo, ajmo svi pozitivno da zaista iebeno uradimo nešto. Rukama. Nogama. Hranom. Prevozom. Novcem. Lekovima. Popravkama. Bilo iebeno čime. Nego smo u stanju da samo pozitivno khenjamo u pozitivno zakupljenim dvoranama, da duboko pozitivno dišemo i zamišljamo pozitivne talase i da jedni druge tapšemo po pozitivnim ramenima, pobedničkim i uspešnim..A kada im iskreno primetiš kako onaj ko se oseća Ok nema potrebu da naglas mantra o tome kako je OK i kako onaj ko je opušten nema potrebu da svaki čas govori „samo opušteno..“ te da oni zapravo isto tako samo khenjaju o „pozitivnom“, odmah će da te negativno razapnu na krst, nataknu na kolac i izmažu negativnim gofnima sa sve natpisom „Ua hejteru!“
Pa onda YT kanali..“Drage moje, dragi moji..“ (kapiram da svaki YT tog tipa počinje na taj način) „Sad ću vam ispričati jednu priču..“ (a vi samo klikćite i šerujte, jer od vaših kliktanja i šerova meni YT uplaćuje dolare mesečno i ja ću vam svojim primerom dokazati i pokazati da čovek može da lepo živi a da ne mrdne kur...prstom.)
I tako..razmišljam nešto, volim svoju depresiju. Volim i život sa svim svojim sra..događajima i nepredvidivostima, samo eto ne volim što mnogo razmišljam, ali, kao što rekoh..takva mi je sudbina (u koju, kad sad malo opet razmislim, ne verujem..). a možda sam i jednostavno glup.
