„Gospode, mnogo mojih reči
dolazi od moje taštine.
Govorim mnogo
jer precenjujem svoju vrednost.
A želeo bih
da moj sud bude milostiv,
moja odluka oprezna,
moj odgovor odmeren.
To ću postići samo tako
da moja reč izlazi iz tisine.
Želeo bih da moja reč
drugim ljudima bude pravedna.
Želeo bih da ih ne uvredi,
ne ponizi, ne obeshrabri.
Svojim rečima želeo bih lečiti,
želeo bih čistiti,
stvarati mir i snagu davati.
To ću ostvariti samo ako ne
izgovorim sve
što mi na pamet padne.
Nije blizu ono što je korisno reći;
ono je daleko.
Želeo bih cutati jer mi treba
sacekati
dok moja reč ne dođe izdaleka,
kako bih je čuo i mogao reći.
Gospode,
moja reč nije dovoljna.
Cutaću da naučim
razlikovati tvoju reč od svoje.
Jer, želeo bih biti tvoja usta,
a ne moja.
Daj mi svoju reč.“
(Jörg Zink)
dolazi od moje taštine.
Govorim mnogo
jer precenjujem svoju vrednost.
A želeo bih
da moj sud bude milostiv,
moja odluka oprezna,
moj odgovor odmeren.
To ću postići samo tako
da moja reč izlazi iz tisine.
Želeo bih da moja reč
drugim ljudima bude pravedna.
Želeo bih da ih ne uvredi,
ne ponizi, ne obeshrabri.
Svojim rečima želeo bih lečiti,
želeo bih čistiti,
stvarati mir i snagu davati.
To ću ostvariti samo ako ne
izgovorim sve
što mi na pamet padne.
Nije blizu ono što je korisno reći;
ono je daleko.
Želeo bih cutati jer mi treba
sacekati
dok moja reč ne dođe izdaleka,
kako bih je čuo i mogao reći.
Gospode,
moja reč nije dovoljna.
Cutaću da naučim
razlikovati tvoju reč od svoje.
Jer, želeo bih biti tvoja usta,
a ne moja.
Daj mi svoju reč.“
(Jörg Zink)
