Nekada sam poceo da pisem nejasne price. Ovo je i meni cak konfuzno, ali sta da se radi, iz ove koze se ne moze. Tako sam napisao i ovo, ne znam kako i gde
Jesenji je hladan dan, nema nicega, ostao sam sam. Reci koje govorim niko ne cuje, pa zasto bas sada kada se najvise trudim da sretnem nekog. Pogledao sam levo, pogledao desno, sve je isto. Ulice su puste, samo su one svedok da je ikada neko i prosao ovuda. Tesim se u sebi, milim ako postoji put, mora da nekuda vodi, mozda tamo ima ljudi, toplote nekog doma, hrane koje nisam okusio vec dva dana. Nastavi da hodas, govorio je mali glas u glavi. Glas razuma, glas nade, mislite o njemu kako zelite, on je sada sve sto imam. Put se pretvorio u beskrajnu krivu liniju, samo je mesec na nebu objasjavao stari asfalt. Idem tako, ne znam ni sam gde, pokraj nekog puta koji ne vodi nigde.
Verovatno se pitate kako sam zavrsio ovako. Pa gde da krenem i od cega ni sam ne znam, samo znam da se jos uvek nisam predao. Radujem se svakom novom izlasku sunca, svaki novi dah za mene je pobeda. U ovakvom svetu treba naci razlog svog postojanja, ja ga imam i idem ka njemu.
Imao sam 18 godina kada ova prica pocinje. Zivot sve oko mene je bilo nepoznato skoro. Znao sam samo za jedne oci plave koje su me vec tri meseca u snu pratile. Da bio sam zaljubljen, i sad sam. Nekako sve to dodje na svoje, kasnije, kao da se neka sila trudi da ostvari moje snove. To tada nisam znao, ni sada ne razumem u potponusti to, ali sa druge strane i zasto bih ? Zivot je suvise kratak da bih lupao glavu zbog neceg koje verovatno nikada necu saznati, mnogi su to kasno shvatili pa su u svom tom pokusavanju ostarili mladi, postali jos jedni ljudi na ovome svetu.
Vreme brzo leti, to znam. U kuci pored mene je ziveo jedan stari, izmucen zivotom, covek. Kada bi ga videli naulici, jedino sto bi ste na njemu zapazili jesu njegove crte lica, sve tuzne i smezurane od njegove istorije. On je bitan za nasu pricu samo zbog jende recenice, koju mu je u prolazu rekao. Mislim da nije ni svestan toga koliko mi je ta recenica pomogla i znacila u zivotu. Nisam ni ja tada bio toga svestan, sada znam da je ta recenica mogla da bude nesto sto treba da se prica na matruskoj veceri, u apsolvenskoj noci, svuda gde je vremena ostalo premalo. Dani prolaze sporo, a zivot brzo - rekao je kad sam polazio u vojsku, onako iz okreta, beznacajno.
I tek tako moje detinjstvo je proslo, vojska. Ko bi rekao da do juce jedan decak odlazi u vojsku. Sve svoje snove sam odlozio i krenuo
Pomislite da oko vas nema nikog da se svet rusi , da je sve sto imate kod vas u vasoj dusi. Bez trunke straha moras ici dalje, pogledam u nebo i pomolim se Bogu, samo da se ovo zavrsi i da se kuci vratim
Jesenji je hladan dan, nema nicega, ostao sam sam. Reci koje govorim niko ne cuje, pa zasto bas sada kada se najvise trudim da sretnem nekog. Pogledao sam levo, pogledao desno, sve je isto. Ulice su puste, samo su one svedok da je ikada neko i prosao ovuda. Tesim se u sebi, milim ako postoji put, mora da nekuda vodi, mozda tamo ima ljudi, toplote nekog doma, hrane koje nisam okusio vec dva dana. Nastavi da hodas, govorio je mali glas u glavi. Glas razuma, glas nade, mislite o njemu kako zelite, on je sada sve sto imam. Put se pretvorio u beskrajnu krivu liniju, samo je mesec na nebu objasjavao stari asfalt. Idem tako, ne znam ni sam gde, pokraj nekog puta koji ne vodi nigde.
Verovatno se pitate kako sam zavrsio ovako. Pa gde da krenem i od cega ni sam ne znam, samo znam da se jos uvek nisam predao. Radujem se svakom novom izlasku sunca, svaki novi dah za mene je pobeda. U ovakvom svetu treba naci razlog svog postojanja, ja ga imam i idem ka njemu.
Imao sam 18 godina kada ova prica pocinje. Zivot sve oko mene je bilo nepoznato skoro. Znao sam samo za jedne oci plave koje su me vec tri meseca u snu pratile. Da bio sam zaljubljen, i sad sam. Nekako sve to dodje na svoje, kasnije, kao da se neka sila trudi da ostvari moje snove. To tada nisam znao, ni sada ne razumem u potponusti to, ali sa druge strane i zasto bih ? Zivot je suvise kratak da bih lupao glavu zbog neceg koje verovatno nikada necu saznati, mnogi su to kasno shvatili pa su u svom tom pokusavanju ostarili mladi, postali jos jedni ljudi na ovome svetu.
Vreme brzo leti, to znam. U kuci pored mene je ziveo jedan stari, izmucen zivotom, covek. Kada bi ga videli naulici, jedino sto bi ste na njemu zapazili jesu njegove crte lica, sve tuzne i smezurane od njegove istorije. On je bitan za nasu pricu samo zbog jende recenice, koju mu je u prolazu rekao. Mislim da nije ni svestan toga koliko mi je ta recenica pomogla i znacila u zivotu. Nisam ni ja tada bio toga svestan, sada znam da je ta recenica mogla da bude nesto sto treba da se prica na matruskoj veceri, u apsolvenskoj noci, svuda gde je vremena ostalo premalo. Dani prolaze sporo, a zivot brzo - rekao je kad sam polazio u vojsku, onako iz okreta, beznacajno.
I tek tako moje detinjstvo je proslo, vojska. Ko bi rekao da do juce jedan decak odlazi u vojsku. Sve svoje snove sam odlozio i krenuo
Pomislite da oko vas nema nikog da se svet rusi , da je sve sto imate kod vas u vasoj dusi. Bez trunke straha moras ici dalje, pogledam u nebo i pomolim se Bogu, samo da se ovo zavrsi i da se kuci vratim