Evropa se zaigrala sa idejom da uvozi jeftinu radnu snagu, da migranti rade, a Evropljani uživaju. U praksi je ispalo obrnuto: mnogi su došli ne da rade, već da jašu socijalne sisteme. I umesto razbijene mase pojedinaca, stigle su kompaktne, identitetski čvrste zajednice koje funkcionišu kao mini-lobiji, organizovani, brojčano rastu brže, imaju jasne ciljeve, svoju veru, način života, vrednosni sistem i nimalo interesa za integraciju. Evropsko društvo, atomizovano i demoralisano, ne uspeva da se nosi sa tom vrstom unutrašnjeg pritiska. Dodaj tome vrednosne i etičke nekompatibilnosti, porast nasilja, teret za budžete i gubitak osećaja bezbednosti i dobiješ problem koji je i demografski, i kulturološki, i politički. Najgore je što se svi prave da ne vide očigledno: da se ovakav proces ne rešava inkluzijom, nego reverzibilnošću. Ali u eri gde je moralna poza važnija od realne politike, rešenja se i dalje neće ni nazreti.
