Vojislav Ilić

vaya con dios

vaya con dios

Zainteresovan član
Poruka
294
Rođen je u Beogradu kao sin pesnika Jovana Ilića. Bio je bolešljiv od detinjstva i slabo je mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri, Tijanom.[1] Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885.godine, 1887 je stupio u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postao je pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde je uskoro i umro.

CIGANČE

Bezbrižno i milo dete! Podigni vitice svoje!
Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne,
I strasno vatreno oko, i grudi sveže i bujne
Vesele oko moje.

Dodaj mi zlatni pehar! Iz očiju tvojih lane,
Ja čitah strašnu povest, koje se mnogi još seća:
Kad Bahus podiže vojsku na plodne indijske strane,
Na zemlje mirisnog cveća,

U vihorima strasti, sa divljom, pomamnom vikom,
Skakaše bezumna vojska od ljudi, žena i zveri.
I drevne indijske gore oglašavahu krikom
Istoka bujne kćeri.

Ciganče, tako mi Baha! I ja sam međ` njima bio!
No ti mi objasni sada: šta činim ovo, i gdi sam?
Ja vidim da sam pijan, iako – zašto bih krio? –
Dirnuo pehar nisam.

Vojislav Ilić
 
487px-d0b2d0bed198d0b8d181d0bbd0b0d0b2_d0b8d0bbd0b8d19b1.jpg

"Vojislav Ilić je isključivo pesnik i najveći deo njegovoga književnoga rada je u stihu. Ali je od njega ostao i priličan broj proznih radova, po listovima i časopisima osamdesetih godina. Relativno važnijih od radova su mu:"(Jovan Skerlić)
  • raspravljanje poznatog pitanja Šekspir ili Bakon (Srbadija, 1883) (Jovan Skerlić)
  • veliki političko-nacionalni govor Zadatak ujedinjene omladine (Novi beogradski dnevnik, 1887) (Jovan Skerlić)
  • manji književni članci o Belušu, sinu Đure Jakšića (Javor, 1882), o Kraševskom (Srbadija, 1883) (Jovan Skerlić)
Svi ti prozni radovi Vojislava J. Ilića od velikog su značaja zbog toga što pomažu boljem shvatanju njegovog glavnog, poetskog rada.
 
U poznu jesen

Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Vojislav Ilić
 
VEČE JE ODAVNO PROŠLO, V.ILIĆ
Вече је одавно прошло... У шумарцима густим
Безбројних, малених тица звучни је стао хор;
Поноћ је спустила вео. По долинама пустим
Умукô људски збор.

Само Дунаво шуми у мраку и самоћи,
Ил' каткад одјекне звучно протегнут, јасан глас;
То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи,
И њихов сурови усклик долеће чак до нас.

А по обали цветној ми сами блудимо двоје,
Нежно ти стежем руку, и слушам у ноћи тој
Испрекидани уздах, и бурно дисање твоје,
И стидљив шапат твој...

20. новембар 1886.
 
Danaja

Nekad je gromovnik, silno zaljubljen, išao tebi
Sa zlatnom, obilnom kišom. No svetla mladost je prošla,

I ti snuždena stojiš na njenom obronku travnom,
Jer starost već je došla.

Vreme je izrilo bore po tvome čeocu tavnom-
I zlatne nestade kiše,
I gromovnika s njome. Na oltar ljubavi tvoje
Ni bakar ne pada više.
 
Elegija

Prestaću i ja skoro. I sa mnom,zanavek možda,
spomen ljubavi tajne zelena pokriće trava-
i večni zaborav s njome.
Na mome spomenu surov istrven natpis biće tad.
No ti ,kojoj sam pev’o mlad,u tavnoj,jesenskoj noći,
slušajuć’ poznate zvuke,
hoćeš li s tugom tada pobožno sklopiti ruke
za pokoj umrlog znanca?
Hoćeš li pojmiti tada nejasne reči moje,
i teret ljubavnih jada,
i tajni uzdah moj?
O,znaj da ljubav moju ni večnost otela nije,
ni gusta,zelena trava,što sunce nada mnom krije,
ni hladni prekor tvoj.​
 
NA GROBU VOJVODE DOJČINA U SOLUNU

1.
Po svetim poljima otadžbine moje
Mnoge svete humke rasturene stoje,
Gde vitezi vrli u danima slave
Položiše glave.

2.
Od kapija tvrdih Vindobone grada,
Do obala cvetnih gde proleće vlada,
Grob do groba leži i svedoči javno,
Da ginusmo slavno.

3.
Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim,
Jeste nemi svedok o viteškoj sili…
Međe carstva svoga grobnicama svojim
Mi smo beležili.

4.
Ni crni kiparis, ni zelena trava
Tvoju svetu humku ne pokriva sobom,
Dojčine-viteže! Al’ je nikla slava
Nad sravnjenim grobom.

5.
Sin majke Agare i prizreni Juda,
Sa pobožnim strahom obilaze tuda:
Smrt slaveći tvoju, na koju se seća
Toliko stoleća!

6.
A i na što crnog kiparisa grana?
Dan pomena stiže. Toga slavnog dana
Odslužena biće, što okove kida,
Strašna panihida.

7.
O vitezi srpski, pepelišta tavna
Pohodiće tada naši milijuni,
Mesto tužnih zvona horiće se trube
I naši plotuni.

Vojislav Ilić
 
RAZGOVOR MALE SRBADIJE S OTADŽBINOM

Otadžbino, majko moja,
I dedova mojih slavni’,
Dokle stižu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokaži mi međe svoje,
Tvoje gore, reke tvoje.

„Od Budima, do Soluna,
I gde Timok zlatni stiže,
I gde šumi bistra Una,
I Lovćen se nebu diže –
To su moje kršne gore,
Kuda Srbi srpski zbore“.

Otadžbino, majko moja,
Što je tužno lice tvoje?
Zašto hrabra deca tvoja
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muči grudi,
I duboki uzdah budi?

„Moja deca suze liju,
Jer ih dušman muči stari,
Dušmanski im krvcu piju:
Turci, Nemci, i Madžari.
Što slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije“.

Otadžbino, majko tužna,
Ima l’ koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?

„Prihvatite luč slobode
Usred ove ropske tame;
A stariji nek vas vode
Gde ginuti valja za me:
Knjiga, to je luča tvoja,
Srbadijo, nado moja!“

Vojislav Ilić
 
SVETI SAVA

Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira
Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
„Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
Sedi oci, kaluđeri, otvor’te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge –
Al’ je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor’te mi, casni oci, manastirska teška vrata,
I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata…“

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
A kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.

* * *

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,-
Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći –
Al’ to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

Vojislčav Ilić

 
OMORIKA

U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri,
Usamljena omorika crne svoje grane širi.

Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća . . .
Ah, ja znadem njenu prošlost, ko i prošlost drugog cveća:

Vidiš one razvaline na visini mračnih gora?
To su tužni spomenici razorenih carskih dvora.

S gorkom tugom bacajući suzni pogled sa visine,
Carski sin je davno nekad željno gledo u doline —

A u veče pevao je setnu pesmu punu bola,
I na nju se odzivala druga pesma odozdola.

Car je slušo pesme ove, pa u gnjevu i u žaru
On zatvori svoga sina u visoku kulu staru.

Od to doba bacajući suzni pogled sa visine,
Carski sin je s mračne kule željno gledo u doline:

Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada
I hori se tužna pesma, što pastirka peva mlada.

Ona zove svog dragana, što u tvrdoj kuli čami,
I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami —

I pesma se bolno hori i bolniji glasak biva,
Al na njene setne glase odgovora nigdi živa!

Vekovi su prohujali i proveli burne dane,
I survali sjajne kule i kapije i dvorane.

Više njih se paprat diže i s rujina šušti stari,
I s graktanjem oro suri uzvija se i šestari.

A sumorna omorika nad njenim se diže humom,
Ona znači večnu tugu i peva ju s tihim šumom.

Vojislav Ilić
 
ZIMSKO JUTRO

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trščani krov. U daljini gube se breze
I kruže vidokrug tavni.

U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan — i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.

Il’ kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase —
A sveži, jutarnji dah, proleće doline mirne, —
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne…

Vojislav Ilić
 
LAKU NOĆ

Laku noć, laku noć,
Sunce tone za planine,
I posljednji trne zrak;
Kroz poljane i doline
Prikrada se crni mrak.
Svud spokojstvo tiho vlada,
Lahor šumi, rosa pada,
Laku noć!

Kô šuštanje mirnog mora
Kroz tišinu bruji glas,
To anđeo povrh gora
Tiho slazi među nas . . .

Laku noć, laku noć.
Dok ne svane zora plava.
Dok ne grane beli dan,
Po pučini zaborava
Nek nas vodi slatki san —
Mir je. Tiho kô uzdasi
Izumiru sveti glasi…
Laku noć!

Vojislav Ilić
 
GRM

Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji,
Kô crn i mračan div. I guste travice splet
Gordi mu uvija stas – i gorski nestašan lahor
Leluja šaren cvet.

I zima dođe već, i svojom studenom rukom
Pokida nakit sav i goru obnaži svu,
Al’ mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći,
A on će biti tu.

Vojislav Ilić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top