Pa izvor ti bas...
Ali, ajde kad si poceo...
"Српска акција у Македонији је скуп активности српске државе и активиста, као и рад српских добровољаца у самој Отоманској империји
са циљем ослобођења и припајања Старе Србије и Македоније матици Србији, од Берлинског конгреса 1878. до ослобођења у Првом балканском рату 1912. године...
Приликом оснивања бугарског егзархата било је утврђено да свака православна епархија у којој се на то одлуче две трећине верника може приступити бугарској цркви. Како је она већ по језику и саставу била сроднија македонским сељачким масама него грчка црква са службом на грчком језику, то је Егзархат већ од почетка почео снажно напредовати.
Егзархат је омогућио Бугарима да отпочну широку акцију на бугаризацији српског живља. Ова акција је у почетку била прикривена, заогрнута плаштом словенства, али је временом исказивала све јасније великобугарски шовинизам. Њени почетни успеси заснивали су се и на омражености патријаршијског (грчког) свештенства међу словенским живљем, тако да је број егзархиста убрзо превазишао број патријаршиста (припадника Цариградске патријаршије). Порта је одобрила устоличење бугарских владика у Скопљу и Охриду 1890. године.
Бугарска гимназија, Солун 1888/89.Рад Егзархата био је најпре усмерен на преотимање патријаршијских цркава и протеривање њихових свештеника, а затим и на све оне који су се опирали бугаризацији. На удару су се убрзо нашли и српски свештеници, учитељи и народни прваци. Српски учитељи у Македонији морали су се повући у Србију и затворити српске школе. Раније везе српских присталица у Македонији са Србијом биле су прекинуте, а већина црквено-школских општина, које су до 1876. године примале помоћ од српске владе преко „Одбора за школе и учитеље у Старој Србији и Македонији“ постепено је преузео Егзархат. Само је неколико учитеља из северне и северозападне Македоније, чије су општине и даље признавале Цариградску патријаршију, почетком 80-их година успоставило везу са српском владом у нади да ће од ње добити помоћ. Но, српско становништво у овој области није клонуло духом, већ наставља са својим организовањем, отпором, бунама и устанцима и припрема терен за поновни долазак Србије на ове просторе и своје економско, територијално, војно и државно интегрисање са целокупним српским народом. Ово ће се остварити у току Балканских ратова 1912—1913. године.
Све оно што се дешавало српском народу у Македонији током дуготрајног периода робовања понављало се чак и крајем 19. и почетком 20. века. Архивска документа сачувана из овог периода недвосмислено говоре о геноциду над Србима од стране турских власти, албанских зликоваца и бугарских егзархиста. Она показују сву суровост којом су Албанци и Бугари, уз помоћ својих подстрекача Турака и турских власти, мучили, убијали, спаљивали, пљачкали и до истребљења гонили Србе из Македоније.
Иако је овакав положај српског становништва у Македонији обавезивао Србију да појача своју државну и националу политичку активност у циљу његове заштите, српска влада није готово ништа предузимала све до 1885. године. Тек после неуспешног рата са Бугарском и доласком Милутина Гарашанина за председника српске владе и Стојана Новаковића за српског посланика у Цариграду на овоме почиње много активније да се ради.
Милутин ГарашанинСрпска политика је напустила југословенски смер из шесдесетих година и вратила се у оквире одређене у Гарашаниновом „Начертанију“. Тако период од 1885. до 1913. године, омеђен српско-бугарским ратом, ослобођењем Македоније током Првог балканског рата и Другог балканског рата и присаједињењем Краљевини Србији, представља важан период у историји ове области, испуњен активном државном и националном политиком Србије и борбом српског становништва за социјално и национално ослобођење.
Србија упућује учитеље у Македонију које је сама плаћала, шаље школске уџбенике, планове и програме, школски прибор и учила и разне књиге и пропагандни материјал. Почиње новчано да помаже школе, плаћа учитеље и прихвата на школовање питомце из Македоније. Немајући своје цркве у Македонији, српска просветна делатност је зависила од турских управних власти и Васељенске грчке патријаршије. Од којег од ова два чиниоца је тражена подршка зависило је од тренутних српско-грчких и српско-турских односа. Заједничка угроженост од бугарског Егзархата повремено је приближавала српску и грчку делатност у Македонији. Кроз честе разговоре о подели интересних сфера у Македонији Србија је Грчкој предлагала заједнички отпор бугарском егзархату, очекујући њену подршку код Патријаршије за устоличење српских митрополита у свом делу. Рад Србије у овој области нарочито је појачан после отварања српских конзулата у Скопљу, Солуну и Битољу, тако су ови градови постали центри из којих се руководило читавим пропагандним радом у Македонији.
Преко ових конзулата Србија ради на отварању основних школа које су радиле по плану и програму школа у Србији. Затим, оснива гимназију у Скопљу, гимназију у Солуну као и неке друге школе, широм Македоније. Отварају се књижаре, издају листови ( „Вардар“, „Глас народа“ и „Законитост“) и часописи, оснивају културно-просветна и друга друштва. Тако ова појачана активност српке дипломатије и других државних и националних институција и друштава у овој области представља један од важнијих сегмената државне и националне политике Србије разрађене још у тзв. Гарашаниновом Начертанију из 1844. године. У извештају Министарству иностраних дела Србије од 20. априла 1891. године српски конзул у Скопљу Владимир Карић, о вођењу пропаганде у Старој Србији и Македонији, поред осталог каже: У Старој Србији ми имамо само да одржимо оно што се затекло а овамо у Македонији имамо да освајамо, борећи се и са Грцима и Бугарима. У Старој Србији можемо и треба да дајемо само помоћ општинама, а у Македонији морамо плаћати све, па често и кирију школску и књиге бесплатно давати.
Македонија је крајем 19. и почетком 20. века све више избијала у први план међубалканских односа као последица унутрашњег јачања балканских држава, развоја односа на македонском подручју, делатности домаћег македонског покрета и почетка дејства великих европских сила на Балкану, уз незадрживо распадање отоманског привредног и управног система. Два догађаја, један унутрашњи (Илиндански устанак) и други спољашњи (реформна акција европских сила у Македонији), изнела су македонско питање на европску позорницу. Илиндански устанак који је почео 2. августа 1903. године у области Крушева, мада је био угушен тешким одмаздама турске војске и башибозлука, скренуо је пажњу целе Европе на тешко стање у овој области и на патње становништва у њој. Аустро-Угарска и Русија су се октобра 1903. године споразумеле да заједно предузму извршења програма унутрашњих реформи у Македонији, уз накнадно садејство осталих великих сила.
Налазећи се под турском влашћу и под пропагандним утицајем Аустро-Угарске, с једне стране, и Србије, Бугарске и Грчке, с друге стране, у време кад је свака од њих (прва са искључиво освајачким тежњама, а друге три са позиција својих националних и историјских права) живела у ишчекивању догађаја од посебног значаја за свој будући положај и престиж, становништво Македоније карактерисало се изванредно тешким условима развитка и противречностима најразличитијих категорија.
Разумљиво је што је оно великим делом желело, пре свега, што бржу ликвидацију турских власти а онда и интеграцију са једном од суседних балканских земаљама. У Србији, Бугарској и Грчкој кристалисало се као приоритетно ”македонско питање”, чијим би решењем у своју корист свака од њих добила у руке „кључ Балкана“. Зато су оне истицале своје разлоге темељећи их на историјским, етничким и политичким упориштима.
