U ove kasne sate sedim sama to su moji trenutci moja celija ,moja samica u koju dobrovoljno ulazim svake noci kad sve utihne,misli pocnu da lutaju od secanja do secanja I mislim da je amnezija velika privilegija,dozivam je uporno godinama I zelja je pocela delimicno da mi se ispunjava,moja su secanja sazeta na uski krug stvari koje zelim da pamtim I onih koje ne zelim ali su toliko surove da ne mogu da zaboravim,sve ostale sitnice koje drugi ljudi pamte jednostavno sam zaboravila,.Trnutci dokolice mislim da su oni uzrok bespotrebnog osvrtanja za proslim I izgubljenjim,jer cemu zaista cemu kad je sve proslo I nema nade da se carolija mladosti vrati ikada,dok stojim ovako na distanci godina ne znam ni sama da li sam mogla bolje ili je ovo onaj moj vrh ,onaj koji svaki covek dostigne u zivotu I posle koga sve se sunovrati na dno.Ono sto je za nekog dno za nekog drugog je vrh,sve ovisi o tome ko je kakav rodjen za sta je stvoren I kako sam izabere .Elem ne mogu da sebi ne pruzim I jednu utesnu misao(jer jedino ona ostaje promasenom coveku)misao da I sudbina ima vaznu ulogu u zivotima ljudi,da ona bar delimicno utice na zivot ,da nekad neobjasnjivo lako izaberemo neki odlucujuci put sve kao sudbinom vodjeni.Ili je sudbina rec utehe za vlasnike promasenih zivota?Onda kad ne mozemo da objasnimo sebi ni drugima postupak koji je bio od odlucujuce vaznosti za zivot,da ne bi smislili neku laz ,brzopleto to pravdamo sudbinom,I hvala bogu da postoji ta rec za utehu I odbranu.Kad te pritisnu cinjenice svoje ili tudje, ukazu se greske I mogucnosti koje su ostale propustene kad te sve to satera uz zid sta ce vlasnik promasenog zivota reci sebi ili drugima cime ce da opravda svoju nemoc I glupost nego sudbinom.Kao I mnoge druge reci koje su izmisljene da ljudima olaksaju zivot,ma ko da
ih je izmislio hvala mu.
ih je izmislio hvala mu.
