Vladislav Petković Dis

[Manga Hilux]

5 legendarnih stihova Vladislava Petkovića Disa: Pesnik koji je stihovima predvideo i sopstvenu smrt​

Marta Petrović Ona.rs

Ljubav i smrt stanovale su u njegovim pesmama​

Foto: Arhiva, Pixabay
Vladislav Petković Dis je jedan od najuticajnijih naših pesnika. Njegove mudrosti, izlivene u stihove, žive i dan - danas.
Ono što je neverovatno, jeste da su njegovi stihovi imali sliku budućnosti. To se odnosi i na njegov život, koji je takođe pretočio u najlepše reči i stihove, birajući najmekše za život i surove za smrt.
Tako je i u zbirci pesama "Utopljene duše" opisao i sopstvenu smrt, koja je u stvarnosti bila identična kao u stigovima. Jedni specifični stihovi navode: "Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka, da odnesem sve što imam u dubinu u duboku"- Vladislav Petković Dis se sedam godina kasnije, davne 1917.godine, udavio u Jonskom moru. Sa 37 godina je ostavio pesme, koje su smatrane "večnim" u svetu poezije.
Za vas smo izdvojili neke od njegovih najupečatljivijih stihova i, verujte, odabir je bio pravi izazov.
1. Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku - Izpesme "Pesma"



2. Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla - Iz pesme "Možda spava"
3. Ja osećam dušu i svoju i njenu. Obe, večne, stoje na jednom osmehu; na jednom prostoru, u dalekom vremenu, koje katkad stupa i šapće utehu - Iz pesme "Uteha".
4. Noćas ljubav dolazila k meni; Mrtva ljubav iz sviju vremena, zaljubljeni, smrću zagrljeni; Pod poljupcem mrtvih uspomena - iz pesme "Nirvana".



5. Pri beganju zvezda zemlja je ostala. I tu zemlju danas poznao sam i ja; Sa nevinim srcem, al’ bez mojih zvezda; I sa suzom mojom, što mi i sad sija - iz pesme "Tamnica".
izvor Ona.rs

​

 

[Me gusto]

"Evo danas umor pao na me.
U očima pogled zaborava,
Moja svest mi, u daljini tame,
I duh, k’o cvet u jeseni, spava,
I duh spava. Ja ne pojmim sada,
Da l’ je bilo života, i kada?"

 

[Nina]

Lepota

Da l’ se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni ruina stari’,
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?

Il’ je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al’ kad pada veče
Na crveno sunce i dan ko dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
Il’ tu za to stoji, da nejasno, tako,
Kaže što je bilo nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
Ko pobeda večna, i u celom svetu
NJen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.

1908.

 

[Tea]

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
Из збирке Утопљене душе (1911)