Vladislav Petković Dis

[Lada]

Vladislav Petković Dis (Zablaće, 10. mart 1880 — Jonsko more, 16. maj 1917) je bio srpski pesnik i rodoljub. Radio je kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa.

Školovanje
Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu „Na prozoru sveća gori“ i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspešno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsednika komisije pozvao na čast: – Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam…

Dis je bio prosečan učenik, ali sa natprosečnim pesničkim talentom. Svojim dvema zbirkama poezije, zaslužio je mesto u skoro svim antologijama srpske poezije.

Da bi se očuvala uspomena na ovog velikana srpske poezije, zavičajna biblioteka koja nosi Disovo ime, organizuje već 37 godina kulturnu manifestaciju „Disovo proleće“. Disove svečanosti počinju 10. marta, na pesnikov rođendan, a završavaju se dodelom „Disove nagrade“. „Disovo proleće“ podstiče stvaralaštvo mladih, pa svake godine nagrađuje najbolji rukopis za prvu pesničku zbirku. U ediciji „Tokovi“ objavljeno je do sada 19 knjiga, a mnogi dobitnici danas su postali poznata pesnička imena.

Priredbu „pesništvu u čast“ prate:

• list „Disovo proleće“;
• knjiga dobitnika i
• niz drugih publikacija koje već čine bogatu izdavačku delatnost biblioteke.
• Disova nagrada

 

[Lada]

Posao
U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, ipak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.

To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmeo da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i sasvim neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspeva da pronađe prvo zaposlenje. Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.

Od prve plate štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog „Pakla“, a drugi da je to bio srpski srednjovekovni naziv za evropski zapad. Prilično dugo nadimak je ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik, da bi odnedavno bio štampan i ćiriličnim pismom.

Dva puta otpušten iz službe, živeo je ni od čega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika, koga je negativno kritikovao Jovan Skerlić, najuticajniji kritičar tog vremena.

 

[Lada]

Brak
Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom koju je odmah smestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Ona je, kasnije, o tome ovako svedočila:

„Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti…“
Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:

„Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.“
U braku je imao dvoje dece Gordanu i Mutimira. Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir završio je gimnaziju i 1940. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Za vreme rata bio je na Ravnoj gori, kao kapetan u vojsci Draže Mihailovića. Posle rata vraća se u Beograd i 1945. nestaje: likvidirala ga je nova vlast.

 

[Lada]

Knjige
Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u podsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

Knjigu “Utopljene duše” Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da „jeste jedna neuka i gruba imitacija“. Poezija „Utopljenih duša“ je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koji nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

Zbirka poezije “Mi čekamo cara” napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio „Mi čekamo para“. U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klikćući u nacionalnom ponosu, kao drugi pesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Najpoznatije i umetnički najvrednije pesme Vladislava Petkovića Disa su: „Tamnica“, Možda spava i „Nirvana“.

 

[Lada]

Disova nagrada
Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” od 1964. godine dodeljuje Disovu nagradu za životno delo savremenog jugoslovenskog, odnosno srpskog pesnika. Manifestacija povodom dodele nagrade i književno veče posvećeno nagrađenom gostu predstavljaju centralni i završni događaj svakog „Disovog proleća“, a tradicionalno se održavaju u drugoj polovini maja meseca. Disova nagrada se svojom dugotrajnošću, izborom dobitnika, sastavima žirija čvrsto ukorenila na mestu jedne od najprestižnijih domaćih pesničkih i književnih nagrada. Poslednjih godina Disovu nagradu čine plaketa koja se uručuje dobitniku i novčani iznos nagrade.

Dodeljuje se svake godine, žiri zaseda u Čačku. Novčani deo nagrade je 160.000 dinara a nagrada se uručuje na završnoj svečanosti „Disovog proleća“ koje je 2007. održano po 44. put.

 

[Lada]

Bol i stid

Draga i ja na zabavu neku.
sa oblaka gde nam ljubav bila,
Krenuli smo, padala joj svila,
hod i osmeh u muziku meku.

Ostavismo budućnost daleku,
dan večnosti, pokrajinu vila,
Mesta kondor gde razvija krila,
da bi stigli na igranku neku.

Uđosmo u dvoranu žurno.
S naših lica još se nebo sija.
Nismo znali za život i zvona.

Dočeka nas smeh kostura burno,
vetar greha, miris zemlje, i ja
digoh glavu, lice pokri ona.

 

[Lada]

Cvetovi slave

Oni spavaju svi do jednog, redom,
U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.

Oni spavaju, nesebični, blagi,
S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Večita pesma koju im otima.

Oni spavaju, ti naši sinovi,
U svojoj krvi, bezbrižni k’o tići,
Zaboravljeni k’o mrtvi krinovi,
I ponositi k’o stari plemići.

Oni spavaju po Balkanu celom,
Za dobro tudje, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom,
Ti mladi momci velikog vremena!

Oni spavaju prosti, bez ukrasa,
I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.

 

[Lada]

Jutarnja idila

Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo… Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:

Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pak’o,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi…
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al’ da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gled’o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.

 

[Lada]

 

[Baudrillard]

Kako mi je

I
Od nekoga doba izgleda mi kao
Da će se moje zamutiti oko,
Duša i želje i sve što sam znao
Gubi se, pašće u mračno, duboko.

Miran sam... ni trun srdzbe ili čega
Što pravi smešnim nemoćne i jadne,
Smrt, večno živa, budućnost je svega –
Sveg što rođenjem u kolevku padne.

Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,
Vođena strašću koja razum pleni,
Gotovo uvek i za porok budna –
Nekad, dok mladost življaše u meni,

Smejah se često, podrugljivo vazda,
Prirodi, Bogu, i govorah smelo,
Da onaj koji obličja nam sazda
Učini sramno, kukavičko delo.

I pričah sebi da ću jednom moći,
Sa mišlju koju veličina daje,
Žderati zastor s neprovidnih noći,
Videti prostor i večnost kakva je,

I da ću otud trag bezumlju znati,
I gde je prošlost sa bezbrojno žrtvi,
Čije je vreme, ko je Bogu mati,
Našto je život i kud idu mrtvi.

 

[Lada]

PESNIK "STIHA" I "NERVOZE"


U nas, o poeziji G. Vlad. Petkovića Disa, vladaju vrlo podvojena mišljenja. Po jednima, on je "dekadent" i "simbolist , i vrlo dobar pesnik (razumevajući to ovako: on je vrlo dobar pesnik stoga što je "dekadent" i "simbolist ); po drugima, on je "dekadent" i "simbolist", i vrlo rđav pesnik (razumevajući to ovako: on je vrlo rđav pesnik stoga što je "dekadent" i "simbolist").

Jedni, koji drže da je "dekadenstvo" i "simbolizam poslednja reč i najbolje regaenje emocija i pitanja iz našeg unutrašnjeg života, smatraju ga kao vrlo dobrog pesnika samo stoga što principijelno stoje na tome stanovištu. Drugi, koji hoće "humanitetsku" i "pozivističku" poeziju, poeziju koja treba da propagiše nacionalizam, rad i zdravlje, bacaju se drvljem i kamenjem na nj samo stoga što su principijelno na ovome drugom stanovištu. Međutim, oba ta mišljenja podjednako nisu kritičarska. Mi smo, kritičari, ljudi koji ulazimo u bezbroj tuđih kuća, ali svoje rođene nikada nemamo. Iz toga ne treba zaključiti da smo mi, po emocijama i osećanjima, književni beskućnici. Taj će zaključak da izvede samo mala pamet. Naprotiv, i ako nemamo svoje rođene kuće, mi ih imamo bezbroj; jer, mi smo vrlo dobri prijatelji svih umetnika, i njihova kuća i naša je kuća. Po svima mi se šetamo kao po našim i iz njih "uzimamo dobro koje naćemo". Naše nije — da ostavimo figuru — naše nije da budemo partizani jedne struje i, na osnovu nje i prema njenome programu, simpatišemo partizane druge struje. Ako su i suviše ortodoksni u svojim nazorima, oni već dovoljno greše. Svi veliki pobornici jedne "škole", dovoljno su na pogrešnome putu već samim tim što su to. Zar je potrebno da i mi pođemo za njima, i ponavljamo njihove greške, mi, koji s nešto skepse, — da se vratimo figuri — prolazimo kroz odaje i salone njihove kuće i, na osnovu stila koji su sami izabrali za svoj, kritikujemo njihov stil?

Ja, dakle, G. Vlad. Petkovića Disa, kao "dekadanta" i "simbolista", toliko isto volim koliko i ne volim. Njegovo "dekadenstvo" i "simbolizam", kao uverenje i princip, slabo me se tiču. Ono što me se naročito tiče to je: koliko je njegov "simbolizam" i "dekadenstvo" intiman i iskren, koliko je on neposredan izraz njegovog unutrašnjeg života i shvatanja koliko je to samo škola a koliko intimno uverenje? Glavno je, dakle da on peva svoju pesmu, na svoj glas i, naravno, da je dobro peva; jer, ima mnogo budala koje pevaju svoju pesmu na svoj glas, ali od njihova pevanja zabole glava i zadrhte nervi. Uglavnom se, za G. Vlad. Petkovića može reći da peva svoju pesmu, i ako je sam ne peva. Sa Disom, u dosta intimnoj vezi i s dosta sličnim fondom emocija, pevaju i G. G. Sima Pandurović, Dušan Malušev i, pokatkad, Dimitrije Mitrinović i Svetislav Stefanović, najzad u prozi i donekle, to je, uglavnom, shvatanje i Gospođica Isidore Sekulić i L. Mihajlović. Od njih, najiskrenije tu pesmu peva G. Sima Pandurović, i to je ono što njegovu poeziju čini dobrom i simpatičnom.

Za neke je sporedno da li je njegova poezija Hvala Životu ili Pokuda Životu, da li je on optimista ili pesimista, da li je "humanista" ili "dekadent". Glavno je da je moje uverenje da je ovo ili ono uverenje njegovo, lično uverenje, da je ono nužni izraz ovakve ili onakve kompozicije njegove duše; jer, najzad, pohvaliti život, u poeziji, ima za mene istu vrednost koliko i pokuditi ga, koliko ponašati se skeptično prema njemu. Glavno je: kako, koliko, na koji način, čime? No — bodlerizam, kao i ostali pesnici "stiha" i nervoze, i svi ostali iz te škole manijačke, demonske i satanističke poezije, kad su pevali iskreno bili su dobri pesnici kao i Viktor Igo kad je "humanista", Verharek kad je dekadent ili Ferlan Greg koji hoće da se u poeziji "govori samo o čoveku", ili Uitmen, i drugi. Glavno je: Budimo iskreni! To jest: Govorimo ono što mislimo i osećamo! Mene ne buni ono Bodlerovo: "Živeti je zlo! To je majka koju svi znaju..." (Les Fleurs du Mol p. 145.) kao i obratno ono Igovo: "Život je cveće, i u njemu je ljubav med" (Kralj se zabavlja), gde se, u prvome slučaju, onako jasno i javno negira život i, u drugome tako jasno afirmira; niti me buni Bodlerovo: "Ima mirisa svetih kao detinje meso..." gde se tako lepo pravi poređenje između dva protivpoložna pojma; — jer, imam impresiju da je sve to iskreno. Ali, jako me buni Artur Rembo, koga ja tako mnogo volim, kad počne: A je crno, E je belo, I je crveno, O je plavo...; buni me ovo "kolorisano čuvenje", jer mi izgleda neiskreno i namešteno. Tako isto, i obratno, od "humanitetlija" i "naturista", da uzmem naše primere, mene ne buni Šantićeva nacionalna poezija, jer je izraz intimnog takvog shvatanja stvari, ni Rakićeva i Veljka Petrovića, jer je dublje umetnička; ali se jako bunim na po neku stihovanu fanfanoradu i deklamaciju G. Proke Jovkića, jer, sem toga što nije mnogo umetnička, nije ni mnogo iskrena i proživljena.

Kao što rekoh, gosp. Vlad. Petković peva dovoljno svoju pesmu, i ako je sam ne peva. To je već stara mala škola, ako se tako može nazvati, skup pesnika koji, u glavnom, imaju iste impresije, shvatanja i emocije. Među ovima, gosp. Dis nije nikako najgori. [...]

Branko Lazarević

 

[Lada]

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Mis'o da još živiš, moj predele stari.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože, šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste,
Oživele vode, đurđevak i ruže,
I miriše zemlja koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže

 

[Lada]

 

[Lada]

Dis je vrlo kratko živeo u Valjevu, da bi se po povratku u Beograd oženio Hristinom Tinkom, lepom poštanskom službenicom. Sa njom će ovaj veliki srpski pesnik imati dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Siromaštvo u kojem se rodio dočekalo je Disa i u porodici koju sam stvara. Isto tako, tragičnost koju vidimo u pesništvu praćeno je bilo sve vreme i tragičnošću u životu. Njegova kćerka je još kao mala umrla nesrećnim slučajem, zapalivši se dok je pokušavala založiti vatru. O sinu se malo zna, ali se pretpostavlja da je 1945. godine ubijen, jer je te godine nestao bez traga i glasa. I sam Dis umire tužno. Bio je među spskim življem koji je tokom Prvog svetskog prelazio preko Albanije i došao do Krfa. Odatle je transportovan u Francusku. Poginuo je 1917. godine, na Jonskom moru, kada je brod kojim se hteo vratiti nazad torpedovan.

 

[Lada]

Disovo pesništvo nije toliko veliko kvantitetom, jer ovaj srpski pesnik nije, nažalost, doživeo svoje zrele godine, kada je još mogao pisati. No, pesme koje su ostale za njih bile su izuzetne, ispred svoga vremena. Dis je svojim pesničkim osećanjem najavio novu generaciju pesnika, koja će se naročito oglasiti po završetku Prvog svetskog rata. Njegova zbirka pesama „Utopljene duše” pojavljuje se 1911. godine, i u njoj su jedne od najlepših srpskih pesama „Možda spava”, „Nirvana”, „Tamica”. Zbog ove zbirke tadašnji najznačajniji srpski književni kritičar Jovan Skerlić oglasio se u tekstu pod naslovom „Lažni modernizam u srpskoj književnosti”. Skerić je vrlo negativno ocenio Disovu poeziju,nazvavši je dekadentskom, suviše pesimističkom; osudio ga je da je kopirao Bodlera, da je pisao kao u bunilu. Kritika je bila žustra, sa ciljem da se uguši svaki dalji Disov pokušaj da dalje objavljuje ovakve pesme. To potvrđuje Disova druga zbirka, „Mi čekamo cara”, koju objavljuje 1913. godine. Ona je pisana naglašenijim rodoljubivim osećanjem. No, ona nije dosegla one pesničke domete kao „Utopljene duše”. I sam Dis potvrdio je da je ono što je on odistinski smešteno u njegovu prvu zbirku.

 

[Lada]

Veličina Disovog pesništva je u tome što on zaista nije bio obrazovan, što mu se zameralo, ali je u pesništvu uspeo da dosegne najviše domete, tolike čak da mu Skerlić, mada ne pohvalno, pripisuje da je kopirao Bodlera. Dis je pisao svoju prvu zbirku, zbog koje je osuđen, i nadahnuto i promišljeno. Jezičke manjkavosti zbog kojih je optuživan u stvari su bile i njegov način da se skloni od načela beogradskog stila. I kompoziciono, Dis je vrlo pažljivo sklapao zbirku. „Tamnica” se nalazi na samom početku, određujući ton i tok zbirke, definišući Disa kao kosmološkog pesnika, kakvi su bili Laza Kostić ili Njegoš. Dis zalazi u iracionalno, onostrano,njegove pesničke slike su pesimistične, pune slutnje i strepnji. Motiv pada, ali i boja, koje samo on vidi, i jedino su što je ostalo od prostora koje je „iza svakog zla”, obeležiće njegovo pesništvo. Dis je srpski pesnik čije je pesništvo puno simbola, koje svedoči o osetljivoj prirodi, koja nije bila podređena utilitarnom pesništvu, već onom punom refleksija i modernosti, patnji, zagledanosti u transcedentalno, što je bilo nesvojstveno za njegovo vreme. Otuda ne čudi što je morao sačekati decenije da bi se istinska vrednost njegovog pesništva mogla prepoznati.

 

[Lada]

Disove pesme nalaze se u ediciji „Otrgnuto od zaborava” naše izdavačke kuće Portalibris. Uz Disa, tu su i dela drugih ranih modernista, poput Bore Stankovića, Petra Kočića, Jovana Dučića, Alekse Šantića, Milana Rakića. No, uz njih su tu i književna dela pisaca koji su u potisnutiji, pa ih treba vratiti i podsetiti da i oni pripadaju srpskoj književnoj tradiciji. Tako se u našoj ediciji nalaze dela Dragomira Brzaka, Jaše Tomića, Branimira Ćosića, Pere Todorovića, Živorada Vukosavljevića, Grigorija Božovića, Lazara Komarčića. U ediciji su i knjige zaboravljenih ženskih spisateljica, Milice Janković, Ljubice Radoičić i Anđelije Lazarević.

 

[Baudrillard]

Voleo sam više neću

Katkada snaga krvlju mi prostruji
I probuđena žeđ života, da me
Izvede malo iz gluve osame,
Gde žive zima i mrtvi slavuji.

I ja ostavljam vidik star, bez mena,
Veliku senku što je pala na san
Bola i sreće, na šum reka jasan,
Na lišće, želje i trag uspomena.

Po mrtvom danu mesečina bela
I hod tišine preliva se u ton
Tajanstvenosti, u razuma suton,
Svet iluzija do samog opela.

I gledam. Danas, kao nekad, nisi
S pesmom na licu, niti mi se čini
Da se pokreće sad u mesečini
Arija snova, i da u njoj ti si.

Ne vidim tebe i mladost u svili
S korakom sreće; ne razmišljam o tom,
Na ovom svetu što smo sa životom
Trajno k’o grobom rastavljeni bili.

Sad ne razmišljam. I pored saznanja
Da ljubav naša umrla je za nas,
Mene ne boli ovaj život danas,
Ni staro nebo, ni oblak sanjanja.

S ranom rođenja, koja se ne leči,
Daljinom slutim svu prazninu, gde će
Ideje, misli i put naše sreće
Izgubiti se u šumu i reči.

I sad, kad priđu moji dani stari,
Dani veliki, al’ mrtvi za mene,
I tvoje oči, i usne plamene –
Jedino što se krv moja zažari.

Ti još i danas vezuješ mi biće
Za ovu vlagu i za zemlju, gde je
Otišlo sunce; gde me stalno greje
Noć s tobom, kao poslednje otkriće.

Ja i sad svaku misao ti dajem
I svoje grehe; samo snevam o tom,
Kad ću sav život ispiti pohotom:
Ja te još volim, ali zagrljajem.

Volim te srcem, što još zna da bije
Propašću mojom, mojim grobom, mada
Za mene nema svetlosti ni sada,
I oko moje dan više ne pije.

Nada mnom ljubav nema više vlasti.
Ja vidim sebe sa duše nimalo,
I sumnjam da je nje ikad imalo;
Ne očekujem ništa osim svojih strasti.

Kad spuste glavu u grob, da se smiri
I srce moje, živeću u banji
Tišine mirno: po mojoj lubanji
Praznina će se k’o večnost da širi.

Dotle nek struji i neka me siše
Krv moja i žeđ za životom grubim,
Kad ničeg nema dostojnog da ljubim:
Ja sam te voleo, al’ ne umem više.

 

[Lada]

Tamnica



To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom što nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja


Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ružoj
i ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.


I ne znadoh da mi krv struji i teče,
i da nosim oblik što se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, veče
i tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,


I da beže zvezde iz mojih očiju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava rađa sav svet jada,
i da beže zvezde iz mojih očiju,

 

[Lada]

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i vezuju jave;
i sad tako žive kao biće moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.


Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za život reči;
i tako je snaga u meni postala
snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.


I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
i žali ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.


Kao stara tajna ja počeh da živim.
zakovan na zemlju što životu služi,
da okrećem oči daljinama sivim,
dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim.


Da osećam sebe u pogledu trava.
I noći, i voda i da slušam biće
i duh moj u svemu kako moćno spava.
ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava


I očiju, što ih vidi moja snaga,
očiju što zovu kao glas tišina,
kao govor šuma, kao divna draga
izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.​

 

[Lada]

NIRVANA


Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

 

[Lada]

Pijanstvo

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek

 

[Lada]

 

[Lada]

CVETOVI SLAVE


Oni spavaju svi do jednog, redom,
U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.

Oni spavaju, nesebični, blagi,
S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Večita pesma koju im otima.

Oni spavaju, ti naši sinovi,
U svojoj krvi, bezbrižni k'o tići,
Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi,
I ponositi k'o stari plemići.

Oni spavaju po Balkanu celom,
Za dobro tudje, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom,
Ti mladi momci velikog vremena!

Oni spavaju prosti, bez ukrasa,
I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.

 

[Lada]

Himna Odma'ni rukom i zagazi baru, Što mili, teče, kao život, meka, Sa'rani razum, i udiši paru S podneblja gliba što te svuda čeka. I pusti trulež neka slepo gazi Ljubav i dušu, i natapa strunu: Zadah nek na te svoju senku plazi Visoku, krupnu, kao zloba, punu. Odma'ni rukom i zatvori oko, Crvljivo doba neka naglo tiska Spomene, slavu, u blato duboko, Gde porok cveta i raznovrsnost niska. Za lice tvoje ogledalo nije. Živi medj ljudima u muzici bluda. Živi! i nek ti vlaga srce pije. Živi u zemlji sramote i luda.​