Šta je to što povezuje naizgled nespojive, kontradiktorne, udaljene stvari , pojave i događaje?
Kakva je veza između paklenih vatri hrišćanstva, Jegera, Dostojevskog, Ničea, Šopenhauera, vulkanske erupcije Krakataua, klanice i ludnice?
Kako su se u jednom čoveku spojili suicid, Boemska rapsodija, apsint, opijum, sifilis, mučne ljubavi,glad siromaštvo i slikarstvo?
Njegovo drugo ime bilo je Bizaro, a njegova dela i danas izazivaju kontroverzu, brojne rasprave i različita tumačenja.
Premda potomak ugledne porodice sveštenika i intelektualaca, osirimašeni vojni lekar opsednut paklenim vatrama hrišćanstva, usadio je svom sinu seme religioznog nemira, koji ga je proganjao čitavog detinjstva i ostavio pečat na čitav život.
„Anđeli straha, tuge i smrti pratili su me od dana kad sam rođen.“ – pisao je Bizaro kasnije, u svom dnevniku. „Stajali su pokraj mog kreveta kad bih zatvorio oči, preteći mi smrću, paklom i večnim prokletstvom.“
.................................
Pogledajte prilog 196386
..................................
„Šetao sam stazom sa dvojicom prijatelja – sunce je zalazilo- odjednom nebo je postalo krvavo-crveno – zastao sam, osetivši se iscrpljenim i naslonio se na ogradu – bilo je krvi i vatrenih jezika nad plavo-crnim fjordom i gradom – moji prijatelji su odšetali, a ja sam stajao tu drhteći od nemira – i osetio sam beskrajni krik koji prožima prirodu. Zalazeće sunce je prošetalo duž puta, iznad fjorda, krvavo-crveno nebo, osećaj bezimenog užasa.“ – norveški slikar Edvard Munk, zvani Bizaro, ovako je opisao svoje vizionarsko iskustvo koje ga je inspirisalo da naslika Krik – svoju najpoznatiju sliku i jedno od najprepoznatljivijih vizuelnih dela moderne umetnosti.
I sad, ovde i na ovom mestu, na ovaj kratki osvrt, na ove na brzinu nabacane teze, mogla bi da se stavi tačka. Da, mogla bi da se pre nekoliko dana, nad Oslom, nije začuo još jedan bolan i stravičan krik.
Bezumni čin psihopate, koji je sebi stavio u zadatak da spase svet upotrebom krajnjih sredstava, ponovo je obojio nebo u krvavo-crveno, pustio uspavani krik iz boce zla da zavlada celim fjordom i iscrta lice novog užasa, ne bezimenog poput onog Munkovog, već lice užasa koje ima svoje ime – Brejvik.
Krik je vladao satima, pirovao u svojoj mahnitosti, odnosio neispunjene nade, neostvarene želje, nedoživljene snove; ludovao rušeći i razarajući sve pred sobom; a onda je utihnuo i za sobom ostavio muk.
Kompletan tekst:
http://forum.krstarica.com/entry.php/25726-MUK
Da li geniji stvarno imaju viziju ili to samo mi, sticajem okolnosti, pronalazimo veze?
Kao ateista ne verujem u predviđanja i proročanstva, nostradamuse i slične proroke, ali su mi neke podudarnosti nametnule razmišljanje na ovu temu, u intelektualnom i psihološkom smislu.
Stravični događaj, od pre nekoliko dana, automatski me je asocirao na Munkov Krik i njegovo razmišljanje (možda zato što su obojica Norvežani?).
Šta vi mislite o ovome?
Kakva je veza između paklenih vatri hrišćanstva, Jegera, Dostojevskog, Ničea, Šopenhauera, vulkanske erupcije Krakataua, klanice i ludnice?
Kako su se u jednom čoveku spojili suicid, Boemska rapsodija, apsint, opijum, sifilis, mučne ljubavi,glad siromaštvo i slikarstvo?
Njegovo drugo ime bilo je Bizaro, a njegova dela i danas izazivaju kontroverzu, brojne rasprave i različita tumačenja.
Premda potomak ugledne porodice sveštenika i intelektualaca, osirimašeni vojni lekar opsednut paklenim vatrama hrišćanstva, usadio je svom sinu seme religioznog nemira, koji ga je proganjao čitavog detinjstva i ostavio pečat na čitav život.
„Anđeli straha, tuge i smrti pratili su me od dana kad sam rođen.“ – pisao je Bizaro kasnije, u svom dnevniku. „Stajali su pokraj mog kreveta kad bih zatvorio oči, preteći mi smrću, paklom i večnim prokletstvom.“
.................................
Pogledajte prilog 196386
..................................
„Šetao sam stazom sa dvojicom prijatelja – sunce je zalazilo- odjednom nebo je postalo krvavo-crveno – zastao sam, osetivši se iscrpljenim i naslonio se na ogradu – bilo je krvi i vatrenih jezika nad plavo-crnim fjordom i gradom – moji prijatelji su odšetali, a ja sam stajao tu drhteći od nemira – i osetio sam beskrajni krik koji prožima prirodu. Zalazeće sunce je prošetalo duž puta, iznad fjorda, krvavo-crveno nebo, osećaj bezimenog užasa.“ – norveški slikar Edvard Munk, zvani Bizaro, ovako je opisao svoje vizionarsko iskustvo koje ga je inspirisalo da naslika Krik – svoju najpoznatiju sliku i jedno od najprepoznatljivijih vizuelnih dela moderne umetnosti.
I sad, ovde i na ovom mestu, na ovaj kratki osvrt, na ove na brzinu nabacane teze, mogla bi da se stavi tačka. Da, mogla bi da se pre nekoliko dana, nad Oslom, nije začuo još jedan bolan i stravičan krik.
Bezumni čin psihopate, koji je sebi stavio u zadatak da spase svet upotrebom krajnjih sredstava, ponovo je obojio nebo u krvavo-crveno, pustio uspavani krik iz boce zla da zavlada celim fjordom i iscrta lice novog užasa, ne bezimenog poput onog Munkovog, već lice užasa koje ima svoje ime – Brejvik.
Krik je vladao satima, pirovao u svojoj mahnitosti, odnosio neispunjene nade, neostvarene želje, nedoživljene snove; ludovao rušeći i razarajući sve pred sobom; a onda je utihnuo i za sobom ostavio muk.
Kompletan tekst:
http://forum.krstarica.com/entry.php/25726-MUK
Da li geniji stvarno imaju viziju ili to samo mi, sticajem okolnosti, pronalazimo veze?
Kao ateista ne verujem u predviđanja i proročanstva, nostradamuse i slične proroke, ali su mi neke podudarnosti nametnule razmišljanje na ovu temu, u intelektualnom i psihološkom smislu.
Stravični događaj, od pre nekoliko dana, automatski me je asocirao na Munkov Krik i njegovo razmišljanje (možda zato što su obojica Norvežani?).
Šta vi mislite o ovome?
